Србија данас слави Дан државности, који се на Сретење слави у знак сећања на 15. фебруар 1804. године, кад је у малом шумадијском месту Орашцу почела борба за коначно ослобођење од петовековног робовања под Турцима. Истог датума, на Сретење, али 1835. године, кнез Милош Обреновић прогласио је први српски Устав, који је сматран за један од најлибералнијих и најмодернијих у Европи тог времена. Овај датум је узет као почетак стварања модерне српске државе и као национални празник се слави од 2001. године.
Први српски устанак је, у својој основи, био побуна против тираније, али је прерастао у револуцију са националним, верским и социјалним захтевима – ослобађање народа од турске окупационе власти и феудалних обавеза, ослобађање цркве од притисака исламизације и формирање независне државе окренуте повратку у круг европских народа. Устанку је претходио сукоб власти и турског двора, Порте и јањичара, који је тињао током целог 18. века. У жељи да придобије бунтовне становнике пограничне провинције, познате као Београдски пашалук, Порта је, на челу са султаном Селимом Трећим, низом аката донетих у периоду од 1793. до 1797. гарантовала извесне олакшице. Већ 1798. године српска народна војска и малобројне трупе Порте сузбиле су упад јањичара у Србију.
Београдски паша хаџи Мустафа гарантовао је поштовање српских права до 1801. године, када су га јањичари свргли и преузели власт. Уследио је период незапамћених свирепих злочина јањичарских власти према локалном становништву, а упоредо су почеле припреме за устанак против јањичара у два центра – у Ваљевској нахији с кнезом Алексом Ненадовићем и Шумадији са Карађорђем на челу. Јањичари су, сазнавши за припреме, у догађају познатом као сеча кнезова, брутално побили многе виђене Србе, међу њима и Алексу Ненадовића, Илију Бирчанина и хаџи Рувима. Карађорђе је успео да измакне турској потери и да окупи присталице, тако да је, на Сретење 1804. године, паљењем турских ханова код Орашца симболично започео устанак, а следеће године је спречавањем царских трупа да уђу у Србију и званично прекинута веза са Портом и проглашена независност. Устаничка Србија се трудила да уђе у Европу па је у том циљу формиран државни апарат и успостављена редовна војска, дозвољена је слободна трговина, а становништво ослобођено феудалних обавеза, подизане су школе и привремене болнице.
Први српски Устав, познатији као Сретењски, донет је на Великој народној скупштини у Крагујевцу 15. фебруара 1835. године и означио је и почетак савремене српске државности. Устав је био подељен на 11 глава и 142 члана. Тим највишим правним актом земље, првим у српској историји, Србија је дефинисана као независна кнежевина, подељена у округе, срезове и општине. Осим што је регулисао положај кнеза, државног Совјета и Скупштине, цело једно поглавље Устава било је посвећено грађанским правима. Србија је међународно призната на Берлинском конгресу 1878. године, али се сматра да су њени државни темељи успостављени на Сретење 1804. када је подигнут Први устанак.
Због историјског значаја за српски народ и државу, 15. фебруар је 10. јула 2001. године изабран за Дан државности Србије. Истог дана се обележава се и Дан Војске Србије, зато што су војни успеси у Првом српском устанку водили ка стварању српске војске и државе у XIX веку и због тога што се тада јављају први организовани облици оружане силе будуће српске државе.
Сретење је у Србији велики верски празник, који се обележава у православним храмовима широм земље и у расејању.
Ђуро Малобабић, Међународни Радио Србије
Ауторска права Радио Оаза 2026