„Случај владике Артемија” је последња у низу афера које су последњих година потресале СПЦ. Непосредно уочи изборног сабора крајем јануара, медији су нашироко извештавали о велелепном владичанском двору епископа зворничко-тузланског Василија у Бијељини, опремљеног стилским намештајем и бројним позлаћеним украсима. Тај случај подсетио је на куповину луксузних возила за потребе неких епархија, изградњу велелепних владичанских дворова, од којих се за неке тврдило да чак имају и ђакузи.
О „гресима” сабраће архијереја проговорио је и владика захумско-херцеговачки Григорије у писму упућеном свим владикама после заседања Сабора у новембру 2008. године, а које је без његовог знања објављено у јавности.
Епископ Григорије ређао је доказе „очигледне немоћи“ Цркве: „јавни несрећни скандал са епископом врањским“, „раскол у Америци који не зацељује“, Храм Светог Саве који се гради „као Скадар на Бојани“.
Овај потез владике захумско-херцеговачког није наишао на разумевање неких архијереја, а критиковали су га и поједини требињски новинари, активисти невладиних организација. Не само због тог писма – уз увреде на рачун владике Григорија, они су писали и о летњиковцима и имањима које је епархија наводно добила од премијера Републике Српске Милорада Додика.
Због тога су у марту прошле године двојица активиста невладиних организација привремено изопштена из црквене заједнице одлуком црквеног суда Епархије захумско-херцеговачке. Владика Григорије, који је председавао Црквеним судом, недавно их је помиловао.
Епископ милешевски Филарет, епископ зворничко-тузлански Василије и епископ врањски Пахомије (Фотодокуметација „Политике”)
Велику пометњу, која се понекад завршавала и немилим сценама у цркви или порти изазвало је и „литургијско питање“, односно полемика око тога како треба служити литургију. Будући да богослужење није било исто чак ни у суседним епархијама или градовима који су удаљени један од другог свега десетак километара, питање литургије престало је да буде само теолошка ствар и постало нешто што збуњује вернике.
Сабор је у неколико наврата истакао да се литургија мора служити „у духу вековног литургијског предања наше Цркве“, али су тумачења шта је то „вековно предање“ допринела да богослужење и даље не буде јединствено.
У Шумадијској епархији, у селу Тулеж, на Павловдан 2006. године дошло је до вербалног разрачунавања између владике шумадијског Јована и верника за певницом, а кошкања је било и почетком прошле године у порти Старе цркве у Крагујевцу где је дошло до размирица између свештенства и верника.
Сличан инцидент догодио се и у цркви у селу Душковцима и то у присуству владике жичког Хризостома.
Вероватно најтежи потрес који је нарушио углед СПЦ био је судски процес против владике врањског Пахомија који је окривљен да је извршио блудне радње над четворицом дечака. Суђење је трајало од 2003. до 2006. године.
Оптужбе које су се односиле на двојицу дечака су „пале” због застарелости, док за оне против друге двојице малолетника – није било доказа. После ове пресуде, тадашњи министар правде Душан Петровић тражио је да судија која је донела пресуду буде разрешена дужности, али је Високи савет правосуђа Врховног суда Србије тај захтев одбио.
Повремено се у јавности поједине владике повезују с политичким странкама и њиховим лидерима. Неки су погрдно називани „црвеним епископима“, други „демократама“, а неки су и јавно подржавали политичаре који су им наклоњени.
Најпознатији случај те врсте десио се 2000. године, уочи председничких и парламентарних избора у тадашњој СР Југославији, када је владика милешевски Филарет јавно подржао Слободана Милошевића и то после деценије његове власти, бомбардовања, повлачења српске војске и полиције с Космета и у време оштре политичке подељености у Србији. Подршка овог епископа није наишла на разумевање бирача – нешто касније дошло је до петооктобарских промена у Србији.
Јелена Беоковић, Политика