Њен статус независне списатељице у оним конвенционалним временима, доказ је моралне чврстине и храбрости. Била је сарадница многих листова и прва жена ратни извештач.
Познате су њене блиске и пријатељске везе са угледним личностима и савременицима, попут српског просветитеља Вука Караџића, књижевника који ју је волео као своје дете и називао је „моја кћи из Фрушке Горе“. Славни Петар Петровић Његош је говорио о тој лепој и младој девојци: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“. Српски кнез Михаило био јој је више него заштитник, важио је за њеног оданог пријатеља. - Када је долазила у Београд, београдски књижевници су је дочекивали како се ниједан српски писац дотле није дочекивао - писале су тадашње новине.
Име ове необичне девојке прочуло се и ван граница Србије: књижевник Јохан Габриел Сајдл посветио јој је једну ласкаву пријатељску песму; са Лудвигом Аугустом Франклом била је у преписци и у својој старости песник је сачувао верну и нежну успомену на пријатељицу из младих дана. Чешка приповедачица Божана Њемцова била је њена пријатељица, са којом се годинама дописивала. Листови су доносили њене слике, по свим крајевима се причало о песникињи из Фрушке Горе, људи су долазили да је виде.
Савремена критика Милицу сматра предводницом плејаде “уклетих српских песника”. Кажу да је усамљеност била њена коб и да је њено губитништво створило једну од најтрагичнијих биографија столећа. Ипак, Милица Стојадиновић Српкиња је и у данашње време инспирација песницима и сликарима који желе да сачувају успомену на њен лик и дело.
Пред крај живота, долази у Београд, где је, потпуно заборављена и у крајњој беди, умрла 25. јула 1878. године. Сахрањена је у дворишту манастира Раванице, у родном Срему.
Милена Глувачевић