Времеплов - 26. септембар

Празник се обележава 27. септембра, а установљен је још 326. године, када је царица Јелена, мајка цара Константина, отишла у Палестину да се помоли на светим местима. Тада јој се јавила мисао о томе да пронађе крст на којем је Христ био разапет. Био је то тежак задатак, јер су Јевреји крст, чим је Исус са њега био скинут, сакрили и строго чували тајну о томе где је крст сакривен. Ипак, један Јеверејин рече царици где је крст закопан - на месту где је подигнут храм богиње Венере. После дугог копања, наиђоше на три крста, Христов и крстове она два разбојника који су заједно са Христом били разапети. Пошто није било начина да се открије који је крст Христов, јер сва три крста беху прилично иструлила, ваљало је прибећи вери. Управо туда су проносили неког мртваца на укоп, па патријарх Макарије заповеди носиоцима да стану, па редом крстовима додириваше мртваца, док код трећег крста мртвац не оживе и устаде, тако они познаше да је то крст Исусов. Царица смерно клекне и пољуби свето дрво, а пошто је мноштво народа који се беше окупио желело да види часни крст, патријарх Макарије изађе на једно узвишено место и показа га народу. Тада је пронађен и воздвижен (уздигнут) часни и животворећи крст, па је од тог времена, тј. од 326. године, установљен празник Крстовдан.
На Крстовдан се часни крст кити босиљком, па се износи насред цркве и оставља народу да га целива. Крстовдан се проводи у строгом посту. У Босни се верује да душа умрлог на Крстовдан и Богојављење одлази у рај.

Преминуо је 26. септембра 1914. године, композитор и музички педагог, члан Српске краљевске академије и хоровођа Београдског певачког друштва, у стилизацији фолклорних мотива узор генерацијама композитора. Музику је студирао на Великој школи у Београду и на конзерваторијумима у Минхену, Риму и Лајпцигу, а по повратку у отаџбину, основао је Српску музичку школу и Београдски гудачки квартет. Његове композиције одликује изванредан, умногоме непревазиђен смисао за уметничку обраду народних песама, при чему су руковети врхунски домет наше музике, а црквена појања несумњиво међу најистакнутијим делима целокупног православног богослужења.
Написао је и више музиколошких студија. Делa: "Руковети" (15), "Приморски напјеви", "Козар", соло песма "Лем-Едим", сценска музика за "Ивкову славу", црквена музика "Опело", "Акатист Богородици", "Литургија".
Прочитајте:
1.-У славу свог рода
2.-Класик српске музике

Преминуо је 26. септембра 1860. године. Био је вођа Другог српског устанка, кнез Србије од 1815. до 1839. и од 1958. до смрти, који је поставио темељ независности Србије. Борио се и у Првом српском устанку, али се 1813. предао Турцима после пропасти устанка и помогао им да умире Хаџи- Проданову буну 1814, да би 1815. у Такову дигао устанак у којем је потукао Турке. Споразумом с Марашли Али-пашом добио је за Србију ограничену аутономију. Затим је, вешто користећи неспоразуме Русије и Отоманског царства, издејствовао султаново и међународно признање, што је крунисано хатишерифом из 1830, којим је Србији призната унутрашња самоуправа, а Милошу наследност кнежевског достојанства.
У унутрашњој политици био је деспот, безобзирно се богатио и није презао од физичких ликвидација, почев од убиства вође Првог српског устанка Карађорђа 1817. Под притиском Милетине буне, на Сретење 1835. издао је сободоуман устав, којем су се успротивиле Русија, Отоманско царство и Аустрија, па га је убрзо укинуо. Био је приморан да се 1839. повуче с власти у корист сина Михаила, а на престо га је вратила Светоандрејска скупштина 1858.

Рођен је 26. септембра 1826. године, писац, члан Српске краљевске академије, један од првих српских књижевника у 19. веку са широким европским образовањем, чији су путописи знатно превазишли литературу тог времена. Од Доситеја Обрадовића прихватио је култ науке и разума, а од романтичара веру у људски прогрес. Дела: путописи "Писма из Италије", "Писма из Немачке", "Писма из Швајцарске", "О Црногорцима".
Ма колико да је Ненадовић био Европљанин и рационалиста, он је нагонски осетио високу вредност српског патријархалног морала, и у тој покрајини, у заклону од свих културних утицаја, где су народни живот и обичаји сачували најстарије облике, он је запазио многе лепе особине „чојства и образа“ нашег народа. У писмима о Црногорцима он је те особине нарочито истицао и описивао.
Ненадовић се бавио и превођењем. Нарочито је вредан помена његов превод „Француске револуције“ од Мињеа, „дело у своје доба јако омиљено и много читано у либералним омладинским редовима“. Вредност Ненадовићева рада је више историјска него уметничка. Пишући лако и занимљиво, језиком необично чистим и течним, он је у своје време био веома популаран и много читан. За стварање читалачке публике и уобличавање савременог књижевног језика његова је заслуга несумњива.
На слици - Љубомир Ненадовић, портрет Анастаса Јовановића из 1851.

У бици на десној обали реке Марице код Черномена, 26. септембра 1371. године Турци су поразили српску војску браће Мрњавчевић, краља Вукашина и деспота Угљеше, који су у боју погинули, чиме је пропао покушај заустављања продора Османлија на Балкан. Турци су под командом румелијског беглербега Лале Шахина у зору изненадили улогорену српску војску (између 10.000 и 15.000 људи) и потпуно је разбили. Последице су биле погубне - већ 1372. Турци су продрли дубоко у Грчку и српску Македонију и потом постепено покоравали самосталне хришћанске државице.