Времеплов - 11. јул

Војска Републике Српске заузела је Сребреницу 11. јула 1995. године и према извештају комисије Владе РС до 17. јула убила 7.800 заробљених мушкараца, што је Хашки трибунал оквалификовао као геноцид. Према документацији Центра за истраживање злочина над српским народом, из те 'заштићене зоне' Уједињених нација муслиманске снаге су од 1992. до 1995. у нападима на околна српска села убиле 3.287 људи.
Филм Милице Томић, у продукцији "Жена у црном", под називом "Жене Сребенице говоре", приказан је на београдском Тргу Републике, поводом обележавања 13. годишњице злочина у Сребреници.

Обележавање годишњице страдања муслимана у Сребреници организовали су и Фонд за хуманитарно право, Иницијатива младих за људска права, Хелсиншки одбор за људска права, Комитет правника за људска права и "Queeria centar".

Умро је 11. јула 1982. године, члан Српске академије наука и уметности и један од највећих српских књижевника 20. века. Како је сам открио, потомак је српске породице Вујовића. Завршио је Филозофски факултет у Београду и до Другог светског рата био је професор у гимназији у родној Тузли. По изласку из усташког логора 1943, отишао је у партизане, а после рата био је директор драме Народног позоришта у Сарајеву, уметнички директор "Босна-филма" и главни уредник "Свјетлости".
Због прогона којем су га подвргли босански политичари, прешао је у Београд и у њему остао до смрти. Роман "Дервиш и смрт" један од најзначајнијих у српској литератури, одликује се особеношћу третирања теме, густином опсервације човековог живота у трагичним околностима, рефлексијама о људској егзистенцији и - као и друга Селимовићева дела - унутрашњим чаром приповедања.

Рођен је 11. јула 1844. године - краљ Србије од 1903. до 1918. и затим до смрти 1921. године Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Његова владавина обележена је развојем парламентарне демократије, убрзаним привредним развојем, културним напретком и слободом штампе каква у Србији у 20. веку није постојала ни пре ни после њега.
Током владавине "Његовог величанства светог старца", како су га називали у Француској, ојачане су политичке и културне везе с јужнословенским народима, а под његовим жезлом, Србија је била Пијемонт слободе, идеал уставног уређења и жариште напретка у том делу Европе.
После збацивања с престола 1858. његовог оца кнеза Александра Карађорђевића (Карађорђев син), живео је у иностранству и завршио је Војну академију у Сен Сиру и вишу Војну академију у Мецу.