Времеплов - 18. март

Умро је 18. марта 1956. године, српски православни теолог и беседник, епископ жички и охридски од 1919. до 1944. године, према многима најумнији српски монах после Светог Саве. По завршетку студија теологије у Швајцарској, докторирао је теологију на Универзитету у Берну, после чега је дипломирао филозофију на енглеском универзитету Оксфорд и докторирао у Женеви. По повратку у Србију, постао је предавач на Богословском факултету у Београду, 1909. се замонашио, а потом је завршио Духовну академију у Петрограду.
Први светски рат провео је на Западу као изасланик српске владе, објашњавајући западној јавности и владама суштину праведне ослободилачке српске борбе против аустроугарске царевине. Између два светска рата основао је Православну народну хришћанску заједницу, познату као Богомољачки покрет, да би заштитио народ од агресивне секташке пропаганде.
Покренуо је обнову манастира, посебно у Овчарско-кабларској клисури, названој Српска Света гора. Знатно је допринео спречавању југословенске владе да прихвати Конкордат с Ватиканом.

Рођен је 18. марта 1780. године, познатији као Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка, кнез Србије од 1815. до 1839. и од 1858. до смрти 1860, који је поставио темељ независности Србије. Борио се и у Првом српском устанку, али се 1813. предао Турцима после пропасти устанка и помогао им да умире Хаџи-Проданову буну 1814, да би 1815. у Такову дигао устанак у којем је потукао Турке.
Споразумом с Марашли Али-пашом добио је за Србију ограничену аутономију. Затим је, вешто користећи неспоразуме Русије и Отоманског царства, издејствовао султаново и међународно признање, што је крунисано Хатишерифом из 1830, којим је Србији призната унутрашња самоуправа, а Милошу наследност кнежевског достојанства.
У унутрашњој политици био је деспот, безобзирно се богатио и није презао ни од физичких ликвидација, почев од убиства вође Првог српског устанка Карађорђа 1817. године.