Времеплов - 15. март

Умро је 15. марта 1991. године, приповедач особеног стила, који је у српску литературу унео дотад непознату еруптивну снагу, ослобођену идеолошких и соцреалистичких стега. На згражавање књижевних и политичких правоверника, на светло дана је изнео тамну страну живота - настрано, злоћудно и опако.
У отаџбини је дуго прећуткиван, поготово после изјаве једном страном листу да је Јосип Броз "bien bronze", што има двосмислено значење - лице опаљено сунцем, али и метално лице властодршца. Маштовито је комбиновао фолклористички сочне ликове из родног Бијелог Поља с модерном прозном фактуром и смелим оргијастичним третирањем еротике и сензуалности. Пажњу читалаца, али и идеолошких чистунаца, привукао је већ првом збирком приповедака "Ђаволи долазе", објављеном 1955. Један је од најпревођенијих српских писаца.
Остала дела: романи "Црвени петао лети према небу", "Херој на магарцу", "Рат је био бољи", "Људи са четири прста", "Пети прст", "Gullo, gullo", новеле "Вук и звоно", драма "Годо је дошао".

Рођен је 15. марта 1824. године, лирски песник младости, љубави и патриотског заноса. Као одушевљени присталица језичке реформе Вука Караџића, први је почео да пева на народном језику и у духу српске народне поезије. Песничким слободама означио је продор у нову епоху. Песме су му пуне ведрине, виталности, враголанске жудње и уживања у природи, али је у некима предосетио и сопствену рану смрт.
Школовао се у Земуну, Сремским Карловцима, Темишвару и Бечу, где је студирао права и медицину и ушао у најужи круг Караџићевих присталица и пријатеља. Најлепше дане младости провео је у Сремским Карловцима, чије су лепоте, посебно узвишење Стражилово, биле његова лирска инспирација.
У својој најпознатијој песми, "Ђачки растанак", опевао је Сремске Карловце и ђачке радости, дубину и мисаоност исказао је у песми "Туга и опомена", а у сатиричној песми "Пут" исмејао је противнике Караџићеве реформе.
Избор песама Бранка Радичевића