Времеплов - 12. март

У aтeнтaту у Бeoгрaду, испрeд сeдиштa Влaдe, убиjeн je 12. марта 2003. године, у том тренутку прeмиjeр Србиje и лидeр Дeмoкрaтскe стрaнкe. Биo je први дeмoкрaтски прeмиjeр Србиje. Њeгoвa влaдa изaбрaнa je 21. jaнуaрa 2001. после дeмoкрaтских прoмeнa и дoлaскa нa влaст Дeмoкрaтскe oпoзициje Србиje. Зa врeмe њeгoвoг мaндaтa СР Jугoслaвиjи су укинутe сaнкциje увeдeнe зa врeмe рeжимa Слoбoдaнa Милoшeвићa, oтпoчeo je прoцeс дeмoкрaтизaциje друштвa и кoрeнитих eкoнoмских и сoциjaлних рeфoрми, a Србиja сe oтвoрилa прeмa свeту.
Прочитајте - Пет година од атентата на Зорана Ђинђића

Умро је 12. марта 2000. године, творац супериорне југословенске школе кошарке, најзначајнији стручњак европске кошарке у 20. веку. Кошарку је почео да игра 1946. године и наступао је за више екипа, укључујући "Црвену звезду" и "Партизан". За југословенски национални тим одиграо је 11 утакмица, а 1951. године је постао тренер репрезентације Југославије, којој је донео прве медаље 1961. на европском и 1963. на светском првенству, као и тутуле првака Европе 1977. и света 1978.
Као тренер "ОКК Београда", освојио је првенство и Куп Југославије, с "Црвеном звездом" Куп Југославије и Куп победника купова, а са "Ињисом" из Варезеа све што се могло освојити - три титуле првака Италије, три купа те земље, три Купа европских шампиона и два Интерконтинентална купа.

Умро је 12. марта 1964. године, члан Српске академије наука, један од најзначајнијих наших ликовних стваралаца између два светска рата. Студирао је у Сарајеву, Кракову, Паризу и Прагу. Постао је 1919. сценограф (затим и шеф сликарске радионице) Народног позоришта у Београду, где је живео до смрти.
Сликао је портрете, пејзаже, мртву природу и композиције. Прошао је неколико фаза у којима је изражен утицај кубизма у скулптурској концепцији чврсто моделоване форме и шкртости палете, а затим је, под утицајем фовизма, стварао колоритна дела изузетне сочности и чулне експресије. У последњој фази растварао је предмете узнемиреним потезима боје. Имао је приватну школу, из које је изашао низ сликара.
Дела: "Портрет девојке", "Купачица", "Јајце", "Кћи уметникова", "Двориште", "Женски акт", "Сарајево", "Портрет старице".
Mала изложба слика Јована Бијелића

Преминуо је 12. марта 1935. године, физичар, електротехничар и проналазач, научник светског гласа. Из родног Идвора у Банату 1874. је, после школовања у Панчеву и Прагу, отишао у САД, где је завршио Колумбија универзитет у Њујорку, на којем је затим био професор теоријске физике и 40 година председник Института радио-инжењера. Електрични резонатор који преко истог проводника омогућује истовремени пренос вести на различитим таласним дужинама био је први од његових многобројних проналазака.
Највећим открићем - самоиндукционим калемовима ("Пупинови калемови") - омогућио је пренос телефонских разговора на велику даљину. Такође, открио је секундарне радијације рендгенских зрака, електромагнетске детекторе, написао је универзитетски уџбеник термодинамике.

Рођен је 12. марта 1880. године, један од најталентованијих песника српске књижевности. После завршене гимназије, био је учитељ у селу Прлити, затим царински чиновник у Београду, али је најмање био склон чиновничком реду - живео је боемским животом. Са писцем Симом Пандуровићем, једним од оснивача српске модерне, уређивао је часопис "Књижевна недеља".
Први светски рат га је одвео у туђину, а утопио се у мору крај грчког острва Крф 1917. године, када је немачка подморница торпедовала брод којим се из Француске враћао у отаџбину.
Лирика му је аутентична, веома сензибилна и флуидна, музикална у ритму и емоцијама, окренута унутрашњем животу, маштању и халуцинацијама. Његов песимизам исказује визију смрти, злосутности и дубок лични бол.
Дела: збирке песама "Утопљене душе", "Ми чекамо цара".

Рођен је 12. марта 1856. године, један од најистакнутијих војсковођа у два балканска и Првом светском рату. У Церској бици у августу 1914. године, Друга армија је под његовом командом разбила аустроугарске трупе, за шта је добио чин војводе, а на Солунском фронту у септембру 1918. године, Друга армија је, нападајући на главном правцу, у садејству са Првом армијом, пробила непријатељску одбрану, затим избила на бугарску границу и принудила Бугарску на капитулацију.
После завршене Артиљеријске школе у Београду, у српско-турским ратовима од 1876. до 1878. исказао је велику личну храброст и умешност у командовању. Учествовао је и у српско-бугарском рату 1885, а неколико година касније постао је професор историје на Војној академији у Београду и помоћник начелника Главног генералштаба. У генералски чин унапређен је 1907. и постављен је за команданта Шумадијске дивизије, а 1908. године је постао министар војске, затим командант Дринске, па Моравске дивизије и од 1911. до 1912. поново министар војске.