Времеплов - 16. фебруар

На централном Косову данас је обележена седмогодишњица страдања 13 Срба у бомбашком нападу на аутобус „Ниш-експреса” у селу Ливадице код Подујева, на магистралном путу Ниш-Приштина. У експлозији мине постављене у једној цеви испод пута, дигнут је у ваздух први од шест аутобуса којима су Срби ишли ка Грачаници, а укупно је повређено 43 путника. Аутобуси који су се кретали ка Грачаници су били у пратњи војника Кфора.
Било је то 16. фебруара 2001. године.
Породице жртава данас су изашле на гробове ближњих, а у Лапљем Селу, у организацији Културно просветне заједнице Косова и Метохије окупили су се ученици и наставници да у знак сећања на страдалу Мирјану Драговић обележе годишњицу њене смрти.
Сестра погинуле Мирјане, Јелена Драговић која је такође тешко повређена у нападу код Ливадица, изјавила је да се изгубљено не може вратити, али да би проналажење починилаца злодела бар мало умирило савест породицама жртава.

Рођена је 16. фебруара 1877. године, изузетан стилиста широког образовања и високе културе, танани посматрач људских живота и судбина, писац високе духовности и префињеног духа, члан Српске академије наука и уметности. Критичари је сматрају класиком српске књижевности, а поводом њене смрти 1958. један од њих оценио је да је умро "литерарно најкултурнији човек нашег тла од Ћирила и Методија до јуче, до данас, можда до прекосутра".
Завршила је Виши педагогијум у Будимпешти и докторирала у Немачкој. Била је наставница и управница девојачке школе у Панчеву, затим професор гимназије у Београду. Сарађивала је у свим бољим српским и хрватским књижевним часописима. Била је зналац многих језика и изврстан преводилац, а нарочито је много преводила са енглеског.
Дела: путопис "Писма из Норвешке", роман "Ђакон Богородичине цркве", приповетке "Хроника паланачког гробља", "Сапутници", "Госпа Нола", есеји "Аналитички тренуци и теме", "Записи о моме народу", "Мир и немир", "Његошу - књига дубоке оданости", "Говор и језик - културна смотра народа".
Исидора Секулић

Рођен је 16. фебруара 1871. године, највећи српски сатиричар, који је саркастично и духовито сликао власт огрезлу у корупцију и насиље, лажно родољубље и до сервилности послушно грађанство. После завршетка Велике школе у Београду, био је наставник у Врању, Пироту и Лесковцу, а из службе је отпуштен као противник режима Обреновића. Од 1905. до смрти 1908. године био је шеф коректора Државне штампарије у Београду. Уређивао је сатирични лист "Страдија". Почео је реалистичким приповеткама из сеоског живота, али је убрзо почео да пише сатиру, створивши дела универзалне вредности.
Дела: сатиричне приповетке "Страдија", "Вођа", "Данга", "Мртво море", "Краљевић Марко по други пут међу Србима".  
Радоје Домановић - САТИРЕ
Домановић, по други пут међу Србима