Времеплов - 11. фебруар

Једна од наших највећих песникиња и највише објављиваних књижевница, преминула је 11. фебруара 1993. године. Средином маја навршиће се и сто десет година од рођења песникиње. Као и њена лирика, живот Десанке Максимовић стремио је ширини, откровењу, и трагању за измирењем противречности овога света.
Њено стваралаштво одликују једноставност исказа, исповедни карактер и дубоко осећање за природу, правду, човека, ма ко он био, родно тло и традицију, а њена књижевност за децу препуна је животних значења јер је према свету детињства неговала посебан однос пажње и брижности.
Било је то „царство доброте” Десанке Максимовић.
На њеним збиркама и поемама „Крвава бајка”, „Тражим помиловање”, „Немам више времена”, „Зелени витез”, „Песник и завичај” стасавале су читаве генерације, а љубавне песме цитиране су као мудре изреке, биле подстицај за музику... Још за живота песникињи је у Бранковини подигнут споменик, и отворена школа која носи њено име.

Умро је 11. фебруара 1953. године, изразити академски реалиста, члан Српске академије наука и уметности. Сликарство је учио у Бечу и Минхену, а 13 композиција из класичне митологије које је израдио за дворану горњег дома у згради новог бечког парламента донело му је место асистента на Бечкој академији. Више од пола века стварао је у родном Орловату и у Београду.
Портретисао је готово све истакнуте личности политичког и културног живота у Србији крајем XIX и у првој половини XX века. Израдио је и више од хиљаду икона и низ иконостаса.
Радио је и историјске композиције: "Весела браћа", "Босански бегунци", "Косовка девојка", "Сироче на мајчином гробу".
Фото галерија радова Уроша Предића