Времеплов - 20. новембар

У хали монтаже, у фабрици која се некада звала „Застава”, а сада је „Фијат аутомобили”, трака се и даље врти. Полако, али сигурно. Праве се последњи „кечеви”. И путују у историју. Кренули су да се склапају пре равно 37 година. За пар дана, у петак, треба да изађе број 1.273.532. После тога - тачка. Тачније, „фијат”!
Последњи „југо” је направљен у „Застави” званично још 11. новембра. Али, ако је задњи, није и последњи. Јер, још стотинак их чека крај траке да се у њих уграде неопходни делови. Њега, црвеног мученика, изгланцаног и окићеног цветним икебанама, као да је пошао на неку свадбу да вози младу, јуче су поново вратили на крај траке, и поставили га на ваљке, да се по ко зна који пут слика. И опет је нека радница пустила сузу. И опет су сви хтели да се сликају с њим. Права породична фотографија.
- Тридесет година радим у овој фабрици. Почео сам на „кецу”, а сада ћу и да завршим на њему. И то ће да буде задња лева брава. Њу ћу ја да наместим. Ово су добра кола, за наше паре одлична. Ко ће да купи овакав ауто, пристојан, са четвора врата, да има гепек, да може цела породица да се вози, за ове паре. Жао ми је, не само мени, што се више не прави. Али, ја не могу у пензију, и хоћу да радим и за нове газде. Правићу и „фијат”, учим већ енглески, помало се разумем и у компјутер... Шта ћу, морам да се борим, имам још пуно до пензије - каже Стојан Рајковић.

На Врапчем брду код Лазаревца у I светском рату у Колубарској бици, 20. новембра 1914. године, погинуо је официр Димитрије Туцовић, вођа социјалистичког покрета у Србији. Предводио је 5. априла 1903. демонстрације у Београду против режима краља Александра Обреновића и затим морао да емигрира. После Мајског преврата, оснивачки конгрес Српске Социјалдемократске партије прогласио је у августу 1903. партијским органом "Народне новине", које је уређивао Димитрије Туцовић.
Дипломирао је права у Београду 1906, секретар партије постао је 1908, а теоријски часопис "Борба" покренуо је 1910. На Међународном конгресу социјалиста у Копенхагену 1910. одржао је значајан говор о аустроугарској анексији Босне и Херцеговине, указавши на погрешан став аустријских социјалиста у националном питању и однео убедљиву победу у полемици с једним од вођа социјалистичке партије Аустрије, Карлом Ренером (Реннер), аустријским канцеларом после Првог светског рата.

Умро је 20. новембра 1847. године. Био је писац, преводилац и глумац, отац српског позоришта. Гимназију је учио у Калочи и Сегедину, лицеј и права у Пожуну (Братислава), доста је путовао учећи стране језике. Прва "театрална представленија" приредио је у Пешти, Баји и Сегедину између 1813. и 1815, а у Земуну 1823. У Србији је с прекидима боравио од 1833. до смрти, а у Крагујевцу и Београду је, као "књажевско-сербског театра директор", основао 1834. и 1836. прве позоришне трупе. Био је противник језичке реформе Вука Караџића.
Написао је "Путешествија" и 21 драмско дело, укључујући "Крешталицу", "Фернанда и Јарику" и "Љубовнају завист через једне ципеле".