Времеплов - 5. октобар

Навршава се осам година од великих демонстрација у Србији којима је окончана владавина режима Слободана Милошевића. Коштуница: Само Србија нема алтернативу и то је идеја која би морала свима да буде водиља. Колунџија: Србија се у протеклих осам година значајно приближила Европи.
Централне демонстрације одржане су 5. октобра 2000. у Београду, где се на позив тадашње опозиционе Демократске опозиције Србије (ДОС)  окупило више стотина хиљада људи.
ДОС је позвао на демонстрације због непризнавања резултата избора за председника СР Југославије. На изборима 24. септембра 2000. за председника СРЈ изабран је кандидат ДОС-а и лидер Демократске странке Србије Војислав Коштуница са 2.470.304 односно 50,24 одсто гласова бирача, победивши дотадашњег председника СРЈ Слободана Милошевића који је освојио 1.826.799 гласова односно 37,15 одсто гласова бирача.
У јуну наредне године Милошевић је изручен Хашком трибуналу.
Демонстрације у Београду, 5. октобра, биле су кулминација вишедневних протеста и штрајкова широм Србије, организованих због одлуке Савезне изборне комисије према којој је требало да се одржи други круг избора за председника СРЈ.

Демократска опозиција Србије позвала је грађане 5. октобра 2000. године, да се окупе испред Савезне скупштине, како би се супротставили великој изборној крађи коју је Савезна изборна комисија спровела по налогу Слободана Милошевића. Присталице ДОС-а су почеле са окупљањем још у раним јутарњим сатима, долазећи организовано из више праваца Србије. Око 15 часова, грађани окупљени испред Скупштине покушали су да уђу у њу, у чему су и успели, јер се полиција повукла, а већ око 18 часова припадници полицијске станице у улици Мајке Јевросиме положили су оружје и прикључили се демонстрантима.
И око зграде РТС-а водила се борба: полиција је, покушавајући да растера масу, бацила сузавац, али је багер прокрчио пут до улаза. Програм РТС-а је прекинуо са емитовањем редовног програма око 17 сати, док су све друге станице полако, једна за другом, почеле да емитују стварну слику са београдских улица.

Парастосом и полагањем венаца на гробљу у Факовићима код Братунца (Република Српска) данас, 5. октобра 1992.,  је обележена 15. годишњица страдања 25 српских цивила које су убили, а затим измасакрирали и у властитим кућама запалили припадници муслиманских јединица из Сребренице под командом хашког осуђеника Насера Орића.
„Поред убијених, рањено је више од 20 наших мештана, али број жртава би био далеко већи да многи нису благовремено кренули у бекство преко реке Дрине и спас нашли у Србији”, кажу представници Месне заједнице Факовића.
Истовремено са нападом на Факовиће муслиманске јединице из правца Сребренице су 5. октобра 1992. године напале и суседно село Бољевиће. Оба српска села су разорена, а у њима је уништено више од 200 стамбених и других објеката, као и православна црква.
Истог дана муслимани су напали још два српска села, али на сасвим супротном крају општине Братунац - Магашиће и Загоне, у којима су убили осам цивила.

Рођена је у Беораду 5. октобра 1940. године. На филм је доспела случајно, тако што ју је на насловној страни неке илустроване ревије још као средњошколку запазио редитељ Ф. Цап и дао јој улогу у филму "Врата остају отворена" (1959). Како се наметнула својим шармом и спонтаношћу, убрзо су се ређале њене улоге у филмовима: "Дилижанса снова" (1960), "Заједнички стан" (1960), "Узаврели град" (1961), "Лето је криво за све" (1961). Мотивисана успехом који је до тада постигла, уписује Академију за филм, позориште, радио и телевизију.
За улогу у "Прекобројној" (1962) осваја Златну арену на Фестивалу у Пули. Од тада сарађује са преко тридесет редитеља свих генерација и непрекидно игра углавном главне улоге у више од педесет филмова најразличитијих жанрова. Постала је један од глумачких постулата српске кинематографије.