Времеплов - 12. октобар

Надежда Петровић, најзначајнија српска сликарка краја 19. и почетка 20. века, рођена је на данашњи дан пре 135 година.
Надежда Петровић је увела српску уметност у савремене токове европске уметности.
Захваљујући њеном духу који је, из мале Србије, стремио модерном свету, али и срећним околностима да се, почетком 20. века, школовала и посећивала ликовне центре Европе, њено сликарство се развијало паралелно са европским експресионизмом.
Сликарство је студирала у Минхену, у атељеу Словенца Антона Ажбеа, знања је стицала и у Паризу, а прву самосталну изложбу приредила је 1900. године у Београду.
Била је професор Академије ликовних уметности у Београду и са писцем Браниславом Нушићем саоснивач "Кола српских сестара" .
До 1912. године излагала је у Србији и иностранству. Приредила је самосталну изложбу у Љубљани 1910. године.

Празник светитеља и подвижника хришћанске вере Кирјака Отшелника, у народу познат и као Михољдан, обележава се у храмовима Српске православне цркве. Према народном веровању, после Михољдана наступа права јесен, а уколико се топли дани наставе, следи "михољско лето".
Према предању, свети Кирјак је рођен у Коринту крајем четвртог века и за живота је сматран стубом хришћанства и узором монашких врлина.
Читајући Свето писмо, врло рано је почео да се диви устројству спасења људског рода, а жеља за духовним животом одвела га је у Јерусалим, где је ступио у манастир и добио почетна упутства о монашком животу.
Боравио је у више манастира посвећен хришћанској вери и борећи се против јереси.
Предање каже да је био крупан и снажан човек, иако је цео живот провео у строгом посту. Пред крај живота боравио је у монашкој обитељи светог Харитона, где су монаси јели једанпут дневно и то по заласку сунца. Киријака су монаси поштовали као исцелитеља и утешитеља болесних и невољних.

Рођен је 12. октобра 1865. године, географ, оснивач антропогеографије и геоморфологије у Србији и Српског географског друштва, професор и ректор Универзитета у Београду, председник Српске краљевске академије, почасни доктор париске Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Веома су значајни његови радови о миграцијама јужнословенских народа, о морфологији и хидрографији Динарског крша и других крашких предела, тектоници и глацијацији планина Балканског полуострва, студије о Јадранском приморју, балканским котлинама и пољима, Шумадији и Панонском басену.
Дела: "Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије" (три тома), "Антропогеографски проблеми Балканског полуострва", "Балканско полуострво и јужнословенске земље", "Геоморфологија" (два тома), "Етногеографске карте југословенских земаља", "Географска карта Југославије", "Говори и чланци" (четири тома).
Одиграо је изузетну улогу као саветник српских државника на мировним преговорима у Паризу после Првог светског рата.