Времеплов - 5. јануар

У цркви светих апостола Петра и Павла у Кравици, данас је служен парастос за 152 страдалих мештана овог села, од којих је 49 убијено на Божић 1993. године.
Због протеста породица погинулих што централно спомен-обележје, које се од 2002. године гради у Кравици, још није завршено, цвеће је положено на војничком гробљу у Братунцу.
На Божић 1993. године муслиманске снаге из Сребренице, предвођене Насером Орићем, убиле су 49 становника Кравице, 79 је рањено, а 101 дете остало је сироче. Опљачкано је и запаљено 688 српских кућа, 27 друштвених објеката и око 2 000 помоћних зграда. Око хиљаду становника Кравице, носећи децу и рањенике, кроз сметове се извукло према Дрини, спашавајући се од сигурне смрти јер су муслиманске снаге убијале жене, децу и старце.

Данашњи дан, уочи Божића, 6. јануар, зове се Бадњи дан, а ноћ која следи Бадње вече, због тога што се тога дана и те вечери бденише, тј. бдије, и са нестрпљењем очекује најсвечанији моменат у историји рода људског - Рођење Богодетета Исуса Христа. Због тога се и видљиви симбол Његов, који са нарочитим обредом уносимо у домове своје, зове Бадњак.
Бадњак (млад церић или храстић) симболички представља Исуса Христа који је раскинуо ланце ропства греху и препородио човека и у њему разбуктао пламен љубави према добру, врлини, према Богу, као што и млад церић, тј. храстић, разбуктава ватру на огњишту и јарким пламеном осветљава све кутове домова наших.
У нашем народу развио се читав култ везан како за Бадњак, тако и за Бадње вече. На Бадњи дан изјутра, домаћин куће одлази у шуму и кад нађе церић или храстић погодан за Бадњак, најпре изговори кратку молитву, а потом га у три маха исече тако да падне на источну страну, јер одатле Господ долази. До ноћи Бадњак стоји пред кућом.

Умро је 5. јануара 1991. године, најпревођенији српски песник у другој половини 20. века. Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз Васка Попе је наклоњен афоризму, пословици, елиптичан је и језгровит, језик је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије.
Називан је језичким чудотворцем и последњим великим оригиналним песником.
Дела: збирке песама "Кора", "Непочин-поље", "Споредно небо", "Усправна земља", "Вучја со", "Живо месо", "Кућа насред друма", "Рез", антологија народних умотворина "Од злата јабука", антологија поетског хумора "Урнебесник".
Попина збирка песама "Непочин поље" проглашена је 1975. године за најбоље песничко остварење на српском језику у послератном периоду.

Рођен је 5. јануара 1881. године, православни теолог и беседник, познат по монашком имену Николај, епископ жички и охридски од 1919. до 1944, према многима најумнији српски монах после Светог Саве. По завршетку студија теологије у Швајцарској, докторирао је теологију на Универзитету у Берну, после чега је дипломирао филозофију на енглеском универзитету Оксфорд и докторирао у Женеви. По повратку у Србију, постао је предавач на Богословском факултету у Београду, 1909. се замонашио, а потом је завршио Духовну академију у Петрограду.
Први светски рат провео је на Западу као изасланик српске владе, објашњавајући западној јавности и владама суштину праведне ослободилачке српске борбе против аустроугарске царевине.
Између два светска рата основао је Православну народну хришћанску заједницу, познату као Богомољачки покрет, да би заштитио народ од агресивне секташке пропаганде. Покренуо је обнову манастира, посебно у Овчарско-кабларској клисури, названој Српска Света Гора. Знатно је допринео спречавању југословенске владе да прихвати Конкордат с Ватиканом.