Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Јуче и данас

Страница: 1 ... 210 211 212 213 214 ... 216

„Српско-црквена певачка задруга у Земуну приређује на дан српског просветитеља и школског покровитеља Св. Саве у дворани ’Гранд хотела’ беседу са игранком при којој ће суделовати иста задруга и ученици овдашње певачке школе, односно ученици српских основних школа. Почетак тачно у седам сати у вече. Чист приход намењен је ’фонду сиромашних ученика српских основних школа’, и с тога се сваки пристојно умољава да добровољне поклоне у стварима за изигравање и прилоге у новцу уручи благајнику певачке задруге.”
Овако је гласила позивница за догађај који је далеке 1895. године уприличен у Земуну поводом Савиндана. Улазнице су могле да се купе у одређеној трговини и на благајни задруге. Карта за одрасле уколико желе место у прва три реда стајала је 80 новчића, за друга три реда – 70, док је за место у осталим редовима тежила 60 новчића. Карта за средњошколце коштала је 30 новчића, док је за основце у пратњи родитеља улаз био бесплатан. Програм је почео песмом Светом Сави. Затим је ученица трећег разреда српске основне школе декламовала песму „Три светиње”, па је потом учитељ свирања са ученицима на виолини извео дело Ј. Штрауса... После овог културно-уметничког програма била је игранка. Играло се коло, полка, кадрил, мазурка, ваљка... Организована је и лутрија.
Тако су пре 112 година Срби прославили Светог Саву у Земуну. Али то није била и прва прослава овог српског просветитеља. У каталозима Педагошког музеја у Београду („Ђаковање – друговање” и „Свети Сава у српским школама”) наводи се да је прво светосавско празновање уприличено још 1735. године.

Наставак...

О екуменизму (међуцрквеном дијалогу) још увек не престају разна спорења, слично проблему глобализације, мондијализације и мекдонализације. За једне је то „највеће зло”, „издаја православља и националних интереса”, „губљење идентитета”. За друге екуменизам је афирмација цркве, њено сведочење и очување идентитета. Екуменизам једни панично негирају, други некритички прихватају, трећи су за, али под одређеним условима.
Зашто данас Православна црква учествује, заједно са другим хришћанским црквама у екуменском покрету и дијалогу? Зато што је њена сама природа дијалошка. Уколико Православна црква не би била у дијалогу са другим хришћанским црквама, нехришћанским религијама, секуларним религиозним покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света она би престала да буде црква и трансформисала би се у секту. „Ни једна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је црква, ако је престала да тежи јединству са другим црквама” (Јован Зизиулас). Хришћански Бог (Света Тројица) фундаментално је одређен категоријом односа (релације), како унутар себе, тако и према свету, хришћанска онтологија је дијалошка. Бог је љубав, ЈА– ТИ однос. Откровење Божије као основни извор хришћанског учења има дијалошки карактер: Бога који се открива и човека који прима и саопштава то откровење.

Наставак...

Трифуну Митићу (76) из села Биновца код Сурдулице сваки нови дан је, каже, неподношљива мора, јер већ девету годину живи са авионском бомбом која се током НАТО бомбардовања 29. маја зарила у земљу на неколико корака иза његове куће. Како је „Политика” већ писала, Трифун годинама сам копа, како би дошао до бомбе и избацио опасног уљеза, али се бомбе још није ослободио.
– Супруга Верица ми је преминула, а ни деца и унуци ме више не посећују, а и комшије ми ретко када дођу у кућу, плаше се бомбе. Ово није живот, осећам се као заробљеник у сопственој кући и дворишту – прича нам Трифун са тугом у гласу.
Обраћао се, каже, надлежним органима, али помоћ није стизала. Полиција је долазила једино када би комшије пријавиле да копа по дворишту, покушавајући да сам допре до бомбе. Полицију је, каже Трифун, и сам неколико пута звао, да им преда делове пројектила које би извадио из земље, а они би му сваком таквом приликом понављали да се мане тих радовa.

Наставак...

Нaстaвaк суђeњa нa зaгрeбaчкoм жупaниjскoм суду хрвaтским гeнeрaлимa Рaхиму Aдeмиjу и Мирку Нoрцу зa рaтнe злoчинe пoчињeнe нaд српским стaнoвништвoм у oпeрaциjи Мeдaчки џeп у сeптeмбру 1993. гoдинe, прoшao je у знaку стрaвичних искaзa двoje зaштићeних свeдoкa, прeживeлих стaнoвникa сeлa oкo Гoспићa кoja су уништeнa у тoj oпeрaциjи.
Зaштићeни свeдoк пoд oзнaкoм 18 нaкoн улaскa Хрвaтскe вojскe у пoдручje Мeдaчкoг џeпa и бeкствa цивилнoг стaнoвништвa биo je пoзвaн нa прeпoзнaвaњe лeшeвa свojих кoмшиja.
У сeлу Мeдaк идeнтификoвao je нeкoликo свojих кoмшиja из сeлa Читлук, углaвнoм стaрих људи, чиja тeлa су билa спaљeнa, a jeдaн сумeштaнин кojи je кaсниje умрo, испричao je дa су хрвaтски вojници jeдну њeгoву кoмшиницу кoja je билa сaкривeнe у пoдруму зaклaли, a jeдну други стрeљaли. Срби у њeгoвoм сeлу нису пружaли oтпoр jeр су били слaбo нaoружaни и имaли сaмo нeкoликo пушaкa.
Зaштићeнa свeдoкињa с oзнaкoм 22 изjaвилa je дa су хрвaтски вojници нeкe стaриje цивилe живe спaљивaли и дa су нaкoн aкциje кaмиoнимa нajпрe oдвoзили стoку, a oндa и грaђeвински мaтeриjaл с нoвиjих кућa. Oнa je видeлa дa вojници из кућe у Читлуку извoдe Бojу Вуjнoвић стaру прeкo 70 гoдинa и живу je спaљуjу нa двoришту, скaчући и глeдajући дoк je oнa jaукaлa oд бoлoвa.

Наставак...

Нови роман Николе Моравчевића „Витез у доба зла”, посвећен личности и времену деспота Стефана Лазаревића, објавила је београдска издавачка кућа „Архипелаг”. Никола Моравчевић, наш књижевник и универзитетски професор из Чикага, познат је по историјском роману „Албион, Албион”, за који је добио награду „Растко Петровић” намењену најбољем прозном делу српског писца из расејања, по историјском роману „Светлост Запада”, као и књизи изабраних есеја о српској и руској књижевности, која представља само део од укупно две стотине есеја и књижевних приказа професора Моравчевића, објављених у неколико водећих енциклопедија и великом броју књижевних часописа у САД и Канади.
У свом новом роману „Витез у доба зла”, Никола Моравчевић је лик деспота Стефана Лазаревића приказао на основу обимне историјске грађе.

Наставак...

Извршно веће Војводине одлучило је да са око 6,5 милиона динара (до сада је већ уложило 20 милиона динара) помогне наставак обнове Текелијанума у Будимпешти, задужбине Саве Текелије из 1838. године, једне од најважнијих српских духовних колевки у расејању, после Хиландара. Обнова је почела прошле године, управо на иницијативу Будимске епархије Српске православне цркве и Извршног већа, јер у ово здање наша држава није улагала у одржавање, још од краја двадесетих година прошлог века, а величанствени објекат у најстрожем центру главног града Мађарске увелико је нагризао зуб времена. Томе је, поред осталог, допринело и то што више од пола века Текелијанум није ни био у функцији, пошто је почетком педесетих тадашња мађарска власт конфисковала зграду, четвороспратницу од 8.600 квадратних метара. На основу мађарског закона о делимичном враћању црквене имовине из 1991, Српској православној цркви је враћено нешто више од трећине зграде, а задржан је део који има комерцијални значај (где су станови за издавање), па СПЦ прикупља средства за откуп преосталог дела зграде. То настојање се постепено и остварује.

Наставак...

Парох Страхиња Јањић, у име Српске православне цркве, поднео је тужбу Општинском суду у Мостару и омбудсману Амри Казић против града Мостара, захтевајући да СПЦ буде враћено најмање 12 објеката, порушених током рата, који се налазе у старом делу града.
„Током протекле године извадили смо све документе и земљишно-књижне потврде из Службе катастра, чиме и службено потврђујемо да је Српска православна црква власник 150 некретнина, укључујући и одређене земљишне парцеле, које се налазе на подручју Бијелог поља и Благаја”, рекао је парох мостарски Јањић.
Како је пренео дневни лист „Сан”, парох је навео да у самом средишту града СПЦ поседује 70 објеката, као и 20 пословних простора, који се налазе у зони под заштитом Унеска - старом делу Мостара.
„Иако смо до сада добијали одговоре како морамо сачекати да буде усвојен закон о реституцији, морам исказати своје незадовољство, јер је имовина Исламске заједнице и Католичке цркве враћена, с обзиром на то да постоји објашњење у закону да се некретнине верских заједница могу вратити уколико се позитивно о том захтеву изјасне општински, односно градски органи власти. Очекујемо исти третман и за наш захтев”, поручио је парох Јањић.

Наставак...

У Свечаној сали Градске куће у Новом Саду јуче у подне представљено је ново дело академика Дејана Медаковића, репрезентативна монографија „Света гора фрушкогорска”, у издању „Прометеја”. У њој је Медаковић објаснио зашто се у српској историји Фрушка Гора кроз континуитет показује једнако светом као Света Гора. У књизи је смештено огромно знање овог енциклопедисте о фрушкогорским манастирима, њиховој историји, приче о рушењима и обнављањима, као и њихова лепота виђена оком једног од наших највећих историчара уметности.
Ово је књига антологијског карактера по садржају, а пророчка по наслову, рекао је епископ Василије, наглашавајући да академик Медаковић припада плејади енциклопедиста 20. века којима је Бог дао послање да сведоче и у новом миленијуму о националним прегнућима и делима.
- Јужни Словени, а међу њима Срби особито, имали су у својој историји два круцијална тренутка. Први када су својим уморним, прљавим, скитским ногама загазили у топла мора и тако на Медитерану дошли у додир са две велике цивилизације, римском и византијском, и други када су се у великим миграцијама кретали ка срцу Европе, а то је управо оно што обележава и читав ауторски рад академика Дејана Медаковића - рекао је др Драшко Ређеп, и додао да нико као Медаковић није утврдио знамења и тајанствене тачке српског севера. Према његовим речима, Медаковић је показао и доказао да је живот у фрушкогорским манастирима био истовремен са збивањима у европској култури и уметности: на здањима српских фрушкогорских манастира радили су многи познати европски архитекти, у њима су свој бивак нашли и Мушицки, Вук Стефановић Караџић, Лаза Костић и Вељко Петровић.

Наставак...

Мало је познато да се у Народном музеју у Нишу чува и део заоставштине Јована Ђорђевића, писца српске химне „Боже правде” и ујака Стевана Сремца. По речима Јована Младеновића, кустоса нишког Народног музеја, највећи део заоставштине Јована Ђорђевића чува се у Матици српској у Новом Саду, али се шеснаест његових оригиналних рукописа налази у Народном музеју у Нишу. Наиме, после смрти Јована Ђорђевића 1900. године, Сремац је наследио део његове библиотеке и рукописа. Године 1952. Народни музеј из Ниша је откупио Сремчеву заоставштину за 60 000 динара од београдског књижевника Милорада Павловића, званог Миле Крпа, Сремчевог пријатеља и биографа. Стеван Сремац је код њега у Београду становао пуних тринаест година.
– У то време, за заоставштину Стевана Сремца била је заинтересована и његова родна Сента која је нудила више новца од Нишлија, али се Павловић одлучио за Ниш, верујући да би то била и Сремчева жеља, знајући колико је популарни писац волео овај град. Тако се осамдесет процената заоставштине Стевана Сремца нашло у Нишу, а у тој заоставштини било је и шеснаест оригиналних рукописа његовог ујака и „духовног оца”, Јована Ђорђевића, објашњава за „Политику” Јован Младеновић.

Наставак...

Христово рођење слави се од четвртог века, а приказ овог најзначајнијег хришћанског празника среће се у уметности већ у ранохришћанским катакомбама у Риму. Касније се овај празник приказује и на византијским фрескама и иконама, а на западу је то приказано у нешто другачијем облику. „Јаслице”, које се у овом тексту спомињу, појављују се тек негде у 16. веку.
Филателија није остала по страни. Појава божићних призора на маркама постаје учесталија, нарочито после Другог светског рата. У 2007. години је било доста ових издања.
Словеначка марка, са ознаком „С”, тј. номинала намењена писму у међународном саобраћају, приказује „Јаслице”, које је у природној величини израдио 1991. Јанез Кошник. Ово дело се налази у цркви свете Маријете на Шлајерској гори код Крања

Наставак...
Страница: 1 ... 210 211 212 213 214 ... 216