Јуче и данас

Верници Српске православне цркве су већ трећу недељу у посту, а предстоји им још три седмице до највећег хришћанског празника - Васкрсење Господа Исуса Христа, који се слави од 4. априла. Овај пост се назива још и Велики, због важности и дужине.
Православна црква у својој пракси има више врста постова, а међу најважнијима је овај који претходи Васкрсу. Он је установљен као сећање на четрдесетодневни пост Исуса Христа у пустињи, веома је строг, пости се на води и уљу. У време поста препоручују се појачане молитве, присуства богослужењима која имају посебан значај, јер се верници речима молитве подсећају да је овај живот пролазан, да треба бити пун љубави према Богу и ближњима, помагати људима и поправљати себе. „Пост не допушта памћење зла“, рекао је сликовито Свети Јефрем Сирин. Наиме, показало се да умереност у исхрани, неконзумирање меса неко време, појачане молитве мењају свакодневни живот људи доносећи позитивне промене. О томе данас говоре и лекари, саветујући људима да чувају здравље коришћењем разних дијета и избацивањем неких намирница из исхране.

Демократски и европски пут којим Србија данас иде правац је који је у својим визијама трасирао Зоран Ђинђић, оцењују министри и сарадници покојног премијера, али се слажу да је његово убиство ненадокнадив губитак. Седам година од убиства првог демократског премијера и лидера Демократске странке Зорана Ђинђића 2003. године у дворишту зграде Владе Србије навршава се данас.
Слободан Милосављевић, министар трговине, верује да би Србија данас другачије изгледала да је премијер жив.
- Убиство премијера Ђинђића је, без дилеме, ненадокнадив губитак за Србију. Демократски и економски узлет дугујемо визионару и стратегу демократске револуције - истиче Милосављевић.
Владан Батић каже да седам година после убиства Ђинђића Србија стидљиво, споро и само на међународном плану почиње да се помера напред.
- Након формирања владе 2004. године рекао сам да ће владу Зорана Ђинђића правити од блата - наводи Батић.
Бранислав Лечић сматра да је Србија по ко зна који пут застала.
- Србија је успорила и самим тим то није оно што је Зоран хтео. Да је жив, направили бисмо троскок и били бисмо у ЕУ - категоричан је Лечић.

У време док се у Србији на различите начине обележава 9, 11. и 12. март, југо-носталгичари и љубитељи спорта на овим просторима сетили су се легендарног маратонца Фрање Михалића, који је у уторак напунио 90 година.
Као тркач, Михалић је био победник маратона у Атини, Бостону и Москви, кроса нација у Паризу и поноћних трка у Сао Паулу, а на Олимпијским играма 1956. године у Мелбурну освојио је сребрну медаљу. Још као дете са породицом се настанио у Загребу, где је и почео прве спортске кораке. Тренинзима је почео да се бави веома рано. Најпре је играо фудбал у загребачком Графичару, а наставио је као бициклиста у Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге, али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Када је оставио бициклизам да би се окренуо трчању, мало ко му је предвиђао успех. Његова спортска фигура је одударала од славних атлета. Био је веома ситан и мршав. Само су познаваоци Фрањиног карактера, упорности и марљивости веровали у његове резултате. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике.

О новој спољнополитичкој доктрини Турске интензивно се расправља од тренутка кад је маја 2009. године на њено чело дошао универзитетски професор Ахмет Давутоглу. Он је још пре неколико година саопштио целовиту програмску визију турске спољне политике, засновану на платформи (неименованог) неоосманизма, сагледавању актуелног и предвиђању будућег стања и кретања у међународним односима, како на регионалном тако и на глобалном плану.
Иако се у разматрању питања везаних за укупну савремену државно-националну оријентацију, а нарочито спољну политику Републике Турске појам неоосманизам све чешће користи, не постоји његова прецизна и једнозначна дефиниција. Садржина појма је, међутим, углавном јасна. Под неоосманизмом се махом подразумева комплексна макроидеолошка платформа према којој данашња Турска, као његова легитимна цивилизацијска наследница, треба да реафирмише целокупно духовно, културно и политичко наслеђе Османског царства, како би у прерасподели светске моћи и утицаја, која је у току, обезбедила и делотворно играла улогу једног од глобално значајних међународних чинилаца.

Свете земље за хришћане је посебан доживљај, а поготово у време највећег празника Васкрса. У Светој земљи пуно је и српских трагова, два пута је обилазио Свети Сава, први српски архиепископ, одлазили су и други владари и обични људи, куповали цркве и манастире и прилагали драгоцености на дар.
Време васкршњег поста, које је у току, увек је пуно планова за путовања у Свету земљу. Ова путовања, иако се често називају верским туризмом, другачија су од туристичких, јер је са путницима увек свештеник или монах, ништа се не ради без молитве.
„Људи који дођу у Свету земљу први пут кажу да имају утисак да су ту рођени, или су већ живели. Такође, говоре да би могли ту да проведу цео живот“, каже за наш радио јеромонах Сава који је у Јерусалим стигао као средњошколац. После тога га је посетио још неколико пута и на крају отишао у манастир Светог Саве Освећеног где се и замонашио. „Ишао сам трагом Светог Саве српског“, каже монах Сава. Такође, подсећа да је пуно српских трагова у Јерусалиму и Светој земљи. Свети Сава је посетио Јерусалим два пута. Куповао је цркве, манастире, даривао Јерусалимску патријаршију. А у манастиру Светог Саве Освећеног добио на дар жезло и две иконе које се данас чувају на Светој Гори Атонској, где Срби имају манастир Хиландар који је обновио Свети Сава са својим оцем Светим Симеоном.

„Србија, свето тло европске културе“, назив је изложбе која ће крајем месеца бити отворена у Француској. Припремљено је 128 експоната из Народног, Етнографског и Музеја Српске православне цркве. Са Бранком Иванић из Народног музеја у Београду разговарала је Љиљана Синђелић Николић.
Изложба се организује у округу Вандеја, на југозападу Француске. Они су познати јавности, јер су били против бомбардовања Србије од стране НАТО, а такође су били против проглашења независности Косова и Метохије, подсећа на почетку разговора наша саговорница. „Изложба ће обухватити средњевковну уметност у Србији али ће приказати и обичаје, традицију, културу. А наши француски домаћини првобитно су предлагали да се изложба зове „Србија – срце Европе“, каже Бранка Иванић.
Она подсећа да Народни музеј у Београду, који не ради тренутно, јер би требало да се реновира, у Одељењу средњевековне уметности има четири велике збирке од сасвим раног периода па до почетка деветнаестог века. „Материјал је веома разнородан, камена пластика, фреске, иконе, вез, сребрно и позлаћено посуђе за луксузне трпезе, имамо и лепу збирку црквених сасуда, изузетно богату збирку накита. Припремајући се за изложбу у Француској направили смо пресек кроз све материјале које имамо,“ истиче наша саговорница.

Када човек постаје стар? Онда када му то неко каже или када сам одлучи? У Канади се званично постаје стар када се напуни 65 година. Од тог тренутка, наиме, можете да добијате скромну месечну социјалну помоћ која је намењена „сениорима”, тј. особама старијим од 65 година. Од поменуте месечне помоћи нећете моћи да живите месец дана, али за утеху, као сениор, добијате попусте у биоскопима, јавном саобраћају, многим продавницама, код фризера и других занатлија.
Сећам се да се код нас говорило да човек постаје стар онда када у новинама почне прво да чита читуље. Можда у томе има неке истине, јер читуље постају доминантно штиво онда када нечије друштво из гимназије или са студија почне да се проређује. Читуље су, у ствари, први знак да људски живот, упркос нашој потајној нади, не траје вечно.
Али старост, када почиње старост? Вероватно онда када вас вест о нечијој смрти, о смрти некога кога сте познавали откако сте почели да се бавите својим послом, претвори у цистерну успомена и када ухватите себе како снагом воље покушавате да зауставите куцање зидног сата и пролазак времена.
Вест о смрти Моме Капора понајвише ме је подсетила на многе сате које смо провели заједно у време када је култна књижара ,,Народне књиге” у Цетињској улици била средиште културног живота у Београду. Било је то у она стара добра времена, за која сада многи тврде да нису била ни стара ни добра. У сваком случају, била су то времена у којима су писци били уједињени у борби за слободу говора и права на разлику – управо за оне ствари које би многи писци сада најрадије забранили неким другим писцима.

У свету се данас обележава 8. март - Међународни дан жена.
Први пут Дан жена обележен је 28. фебруара 1909. године у САД декларацијом коју је донела Социјалистичка партија Америке.
Идеја за обележавањем Међународног дана жена појавила се почетком 20. века у доба брзе индустријализације и економске експанзије која је често доводила до протеста због лоших услова рада. Жене запослене у индустрији одеће и текстила јавно су протестовале први пут 8. марта 1857. године у Њујорку због лоших услова рада и ниских плата. Демонстрације је растерала полиција, а жене су два месеца касније основале синдикат. Осмомартовски протести постали су наредних година традиција, а најмасовнији су били 1908. године када је 15 000 жена марширало улицама Њујорка тражећи краће радно време, боље плате и право гласа. Прва међународна женска конференција била је одржана 1910. године у Копенхагену у организацији Социјалистичке интернационале, када је установљен Међународни дан жена, на предлог Кларе Цеткин, која је била члан Немачке социјалистичке партије.

Три страха која су најприсутнија код становника Србије јесу страх од сиромаштва, губитка посла и нестанка сопственог народа, показало је јуче представљено истраживање Факултета за културу и медије Универзитета Мегатренд у Београду и ТНС „Медијум галупа”, компаније за истраживање тржишта, јавног мњења и медија.
– Код наших грађана колективни страхови потискују индивидуалне. Примећује се, такође, да су страхови већи 2009. него што су били пре пет година – објаснио је јуче на конференцији за новинаре Србобран Бранковић, професор на овом универзитету и руководилац пројекта спроведеног у оквиру предмета медијска аналитика.
Резултати истраживања указали су и на чињеницу да се последице ратних збивања деведесетих још осећају, па је етничка дистанца и даље изражена.
– На скали прихваћености, односно одбојности, од плус пет до минус пет, Албанци су добили минус 3,3, Хрвати минус два, Мађари минус 1,6, а исту оцену добили су Роми, Бошњаци и Македонци – минус 1,3 – рекао је Бранковић и додао да су нам најмање одбојни Црногорци са оценом минус 0,5 и Македонци са минус 0,1.
Ако је веровати истраживању, најприхватљивији грађанима Србије су Руси, па Италијани и Јапанци. С друге стране, највећу одбојност осећамо према Американцима и Енглезима. Из резултата истраживања закључује се да у Србији и даље влада изразита одбојност према мањинским сексуалним групама.

Период музичког романтизма у читавој Европи, обележен је појачаним интересовањем за народно стваралаштво, нарочито у оним срединама које нису до тада имале значајније развијену музичку традицију, попут земаља источне и северне Европе. Аутори класичне музике, који су углавном школовани на западноевропској традицији, покушавали су да стечена знања обоје звуцима који би асоцирали на подручје са којег су потекли, а најбољи начин био је окретање изворним народним мелодијама.
У Србији, композитор који је кроз своја остварења пренео Европи звуке српских народних песама, свакако је био Стеван Стојановић Мокрањац. Његове чувене „Руковети“ заправо представљају сплетове народних песама обрађених за хор. Као инспирацију, у њима је користио народне мелодије које је прикупљао на подручјима широм некадашње Југославије, уметнички их обрађујући на основама знања које је стекао школујућу се у Минхену и Лајпцигу. Овако оплемењене народне мелодије постале су путоказ за генерације српских композитора који су стварали након Мокрањца и до данас су остале као једни од најуспешнијих примера уметничке обраде натродног мелоса.