Према подацима које наводи управник Архива кинотеке Александар Ердељановић, у Београду су филмове приказивали Едисонов витаскоп, Први српски кинематограф (крајем 1900. године), Лифка биоскоп, Кинематограф Франца Прохаске, Мађарско научно позориште Уранија, Нартенов биоскоп, Ројал биоскоп Боре Јелкића, Бахмајеров Гранд електро биоскоп.
Хотел "Париз" био је модеран и отмен по стандардима с почетка 20. века, имао је парно грејање, електрично осветљење, вентилацију и телефон.
Кафана у партеру хотела претворена је у биоскоп, а током пројекције послуживала се храна и пиће. Просторија је била дуга, па је платно постављено по средини, а публика је седела са обе стране за 120 столова.
Са друге стране платна
Публика у једној половини сале гледала је добру слику, док су они који су били са друге стране платна морала је да ишчитава наопако слова са натписа између сцена, а и сама слика била је нешто блеђа.
Да би платно било што више провидно, пред сваку пројекцију поливано је водом. У прво време међунатписи нису превођени на платну, него их је на српском извикивао овлашћени тумач.
Заљубљеницима у нову атракцију све то није превише сметало.
Посао је цветао, судећи по томе што се Боторић већ 1911. године упустио и у продуцентске воде, снимивши први српски играни филм "Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа".
Боторић је приказивао углавном филмови највеће светске куће "Браћа Пате", као ексклузивни заступник те француске фирме за Србију и Бугарску.
Редовни програм имао је по осам "тачака", а избор филмова карактерисала је патриотска тенденција.
Репертоар
Приликом изнајмљивања филмова од Патеовог представништва у Будимпешти, Боторић је инсистирао да у сваком "пакету" буде филмова о Србији или са подручја јужнословенских земаља.
Већ у мају 1909.године у "Гранду" је приказиван Патеов филм "Српска војска", који је снимљен у јесен претходне године за време Анексионе кризе у Босни, истиче Ердељановић.
Поред француских, на репертоару су се налазили и филмови из Италије, Данске, Немачке, Америке и Русије.
Разноврсна жива музика, од пијаниста до плех оркестра, пратила је пројекције, а остало је забележено да су у "Гранду" свирали и тамбураши.
Убрзо, до 1914. године, Београд је добио чак 14 правих биоскопа.
Боторић је страдао у Првом светском рату, као талац у логору, а његов филмски фонд развучен је на разне стране и пронађен тек пре неколико година у архиву у Бечу.
Биоскоп "Париз" радио је и између два светска рата, а срушен је 1948. године.
PTC