Битке на Церу, Колубари и на Мојковцу, стале су у ред великих победа у претходним столећима, на Мартинићима и Крусима, на Мишару и Иванковцу, на Грахову и Шуматовцу, све до битке на Куманову 1912, када је коначно, како се свуда сматрало, било "освећено Косово".
Херојски отпор, у одсуству спољне помоћи, завршио се окупацијом Србије, падом Ловћена, црногорском капитулацијом и "албанског голготом" српске војске.
Она је преживела само захваљујући дивовској борби Црногораца који су им на Мојковцу на Божић 1916, створили штит за одступање србијанских трупа ка Јадрану.
Црногорци у српској војсци
Старо династичко ривалство је, у општем расулу, добило на тежини; стари краљ Никола је, неочекивано, напустивши народ и војску прешао у Италију, а затим и у Француску, док је такође стар и изнемогао његов најстарији зет, краљ Петар, невољан да сретне таста, прешао у посебним колима снегом завејану Албанију да би се, с преосталом војском, уз савезничку помоћ, сместио на Крфу, а војску под заповедништвом престолонаследника Александра, распоредио на Солунском фронту.
Тамо су им се придружиле и многобројне црногорске снаге, састављене од оних који су или прешли Албанију са српским трупама или пристигли из Америке да помогну ослобођењу поробљене отаџбине.
Комитски покрет у окупираној Црној Гори, све снажнији после првих месеци окупације, растао је сваким даном, спирајући жиг капитулације с храбре црногорске војске. Комитски покрет, све успешнији у сукобу с аустријским окупаторима, тежио је, по сваку цену, сједињењу са Србијом, знајући да ће, по окончању сукоба, само заједница Србије и Црне Горе омогућити "српском племену" да се достојно ухвати у коштац са будућим непријатељима.
Аутентична воља народа
Уједињење је спроведено, после победоносног продора савезничких снага, у чијем су саставу, као војници у српским трупама, били и многобројни црногорски добровољци, од бивших војника краља Николе до добровољаца из Јужне и Северне Америке. Црна Гора је, заједно са Србијом била васпостављена као држава, а на таласу општег одушевљења, кренуо је, насупрот очекивањима и упутствима краља Николе, забринутог пре свега за опстанак династије, политички покрет за уједињење са Србијом.
Премда се данас пренаглашавају многе неправилности приликом припрема велике Народне скупштине у Подгорици, уз истицање да је присуство српских трупа било коришћено као нека врста притиска, чињеница је, ван сваког спора, да је већина народа у Црној Гори, преко својих угледних изабраника, с много аутентичног ентузијазма 26. новембра 1918. изгласала безусловно сједињење са Србијом.
Свргавање династије Петровић-Његош, које је претходило чину уједињења под династијом Карађорђевића имало је, међутим значајније последице: краљеве присталице су, уз финансијску помоћ италијанских официра, покушали да оружјем оспоре ново стање, и најстаријега српскога краља Николу Петровића Његоша, врате на престо Црне Горе.
Брзо и брутално скршена Божићна побуна, оставила је, бар у локалном предању, ако не и у проверивим историјским изворима, горак укус међусрпског сукоба, који се данас, из сасвим других разлога, намерно, тј. ненаучно, преувеличава.
PTC