...Велики бојеви око Неготина почели су у лето 1813. Вељко продире до Видина, па затим код Буковча туче мање турске јединице, али се убрзо однос снага мења. Турци су почели да опседају Неготин појачањима које им је послао турски паша из Влашке. Укупно 16 000 турских војника је нападало Неготин кога је бранило 3000 Срба. Вељко је утврдио Неготин, направио шанац, дигао куле и сачекао Турке.
Највиша кула у којој је седео Вељко је названа Баба Финка. У шанчевима, заједно са Вељком борила су се и његова браћа Милутин и Миљко, као и храбре буљубаше и бимбаше Хаџи-Никола, Абраш, Делибалта и др. Очекивана помоћ коју је Вељко тражио није стигла. Понестала је и муниција, па се хајдук Вељко сети и нареди да се сакупе по Неготину калајне ствари и да се растопе у пушчана зрна, а у топове је наређивао да се само стављају талири. Дан и ноћ је обилазио шанчеве, храбрио своје војнике и поправљао рушевине од турских топова.
Једно јутро, после двадесетак дана одбране, око 9. августа (20. јула), кад је наређивао оправке на малом шанцу, погоди га топовско ђуле кроз сред плећа. Једва је могао да изговори само: "Држ!".
Пао је мртав на земљу.
Његов брат Милутин га је увече закопао код неготинске цркве. Након Вељкове погибије, Турци су заузели Неготин и Крајину.
И узалуд су његови најближи саборци пет дана крили његову смрт. Војска је врло брзо осетила да је Вељко погинуо и преко ноци, кроз неготински рит, побегла у Пореч.
И, како је то записао Вук Караџић: ”Врло брзо цео онај крај, а затим и сва Србија позна да Вељка нема”. Остао је његов животни мото "Главу дајем, Крајину не дајем". Мокрањац му је посветио VI руковет.
Није ратовао да би убијао
Хајдук Вељко Петровић је био неустрашив јунак. Пред јуриш на Турке упарадио би своје војнике па би им викнуо: "Јебем му оца ко прође мимо мене и ко остане!". А у бој из неготинског утврђења Баба Финка полазио је са бећарима праћен Циганима лаурарима који су свирали и певали у славу његових победа. Тек кад би се приближили турској ордији, дао би знак свирачима да се врате у утврђење.
Није ратовао да би убијао, како би се могло помислити. Своју ратничку филозофију најбоље је објаснио када се једном вратио у Баба Финку из боја у неготинском пољу. Његов коњ Кушља био је крвав од одсечених турских глава, које је носио.
Вељко је стао и својим бећарима и онима који су га чекали у утврђењу, довикнуо: "Је ли лепо овако, браћо?" Сви су углас одговорили: "Па, лепо, господару". А он их је све редом погледао и заклимао главом, "Да јебем то лепо. Није лепо, ал' се мора".