Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Српски краљ Стефан Дечански је код Велбужда, 28. јула 1330. године до ногу потукао војску бугарског цара Михајла Шишмана и тако онемогућио његов договор с ромејским (византијски) царем Андроником III Палеологом да Бугарска и Ромеја заједнички нападну Србију и окончају њену војну надмоћ на Балканском полуострву.
На слици: Фреска краља Стефана Дечанског

После битке
Бугарска катастрофа је била страшна, армија потпуно разбијена, многи побијени или заробљени, цар погинуо."А ови после велике битке и страшне борбе која је била тога дана, и од проливања толике крви тих безбожних и поганих народа, који су дошли на српску земљу са овим царем, рећи ћу да се и сама та река Струма сва изменила у крв, јер беху сасецани као и пољска трава,..." (Данилов ученик)

После битке најпре се прикупио плен и утврђивани су резултати победе.
"А сутрадан после те силне битке, пошто је био сабран цео сабор овога превисокога краља у дан недељни, и у први час дана, пошто су приносили војници његови много злато и царске хаљине и небројено богатство, прекрасне коње овога бугарског цара и силе његове, што се подигоше на отачаство овога превисокога, јер ево сву славу њихову и богатство, које имађаху,..." (Данилов ученик)
Пред Стефана су довођене заробљене бугарске велможе, којима је показиван њихов мртви цар.
"И све велможе тога цара, које ухватише у рату, све ове приведоше пред лице господина краља, имајући железне окове на својим ногама. Многи од њих нису веровали да је погубљен цар њихов, но су мислили да је избегао смрти у тој великој борби, и изненада заповеди господин краљ да се изнесе мртво тело овога цара. А они видевши истину, горко заплакаше,..." (Данилов ученик)
Ови потези Стефанови су требали да убеде Бугаре да је даљњи отпор узалудан, тим више што им ја цар мртав. Заправо, Стефан је дошао на идеју да на бугарски престо врати своју сестру Ану (Неду) коју је покојни цар Михајло отерао неколико година раније. Како је Ана са Михајлом имала сина Јована Стевана то је он требао бити нови цар Бугарске, али пошто је малолетан регентску власт вршила би Ана (Неда).
О овој победи био је одмах обавештен и византијски цар Андроник ИИИ, који се одмах одлучио да одустане од даљњег војног похода на Србију те се повукао из Македоније и оставио сам пар мањих гарнизона које је касније Душан истерао.
Српска војска пошла је за Бугарима, у њихову земљу. Ту јој је стигла вест, да се цар Андроник, који беше пошао на Србију с југа и прикупљао војску у Пелагонији оперишући на граници, повукао са српских међа, на глас о бугарској погибији. Срби су сад несметано могли да оперишу у Бугарској. Уплашени бугарски бољари сретоше, међутим, краља у Извору код Радомира и замолише за мир. Било је Бугара, који су том приликом нудили краљу да се уједине Србија и Бугарска. Стеван је пристао на мир, врло повољан по дојучерашњег противника. Он је повратио на престо своју сестру Ану и њеног малолетног сина Ивана Стефана. За сваки случај царицу је отпратио у Трново један одред српске војске. Иначе, унутрашњу управу у Бугарској краљ није хтео да мења; све власти и лица остали су онакви, какви су били и пре пораза. У територијалном погледу Србија се, исто тако, није хтела много користити; у најбољем случају извршена је само понегде исправка границе.
ВикипедијА