Потписе је предао Мич Силвестр, један од водећих активиста организације „Stay Free Alberta”, који је у Едмонтон стигао са присталицама и кутијама потписних листова. Он је тај дан назвао „историјским за Алберту”, истичући да је покрет ушао у завршну фазу борбе за референдум. Ипак, сама предаја потписа не значи и аутоматско расписивање гласања, јер надлежни органи тек треба да утврде да ли је прикупљен довољан број ваљаних потписа.

Премијерка Алберте Данијела Смит поручила је да ће покрајинска влада наставити процес уколико број потписа буде потврђен, али је истовремено нагласила да лично не подржава излазак Алберте из Канаде. Она је раније оптуживала либералне владе у Отави да су законским решењима ограничавале производњу и извоз нафте из Алберте, чиме је, по њеној оцени, покрајина изгубила милијарде долара.

Незадовољство Алберте федералним властима има дубоке корене. Покрајина је у Канадску конфедерацију ушла 1905. године, али су се сецесионистичке идеје нарочито појачале после Националног енергетског програма из 1980. године, који је увела влада Пјера Елиота Трудоа. Тај програм је предвиђао јачу улогу Отаве у енергетској политици, контролу цена и прерасподелу прихода од нафте, што је у Алберти доживљено као директан удар на покрајинске интересе.

Нови замах покрету дала су економска, пореска и политичка незадовољства, посебно током владавине Џастина Трудоа. Алберта је политички конзервативнија од већег дела Канаде и најзначајнија је енергетска база земље, што је додатно појачало осећај да Отава не разуме или намерно ограничава њене интересе. Ројтерс наводи да покрет за независност своје аргументе заснива баш на тврђењу да федералне еколошке и енергетске политике коче развој покрајине.

Додатну пажњу изазвале су и поруке из Вашингтона. Амерички министар финансија Скот Бесент у јануару је назвао Алберту „природним партнером” Сједињених Држава, што је у Канади протумачено као мешање у унутрашње питање. Ројтерс је раније објавио и да су активисти за независност имали контакте са америчким званичницима, док је канадски премијер Марк Карни поручио да очекује да Вашингтон поштује суверенитет Канаде.

Ипак, чак и ако референдум буде одржан, пут до независности био би изузетно тежак. Победа присталица сецесије не би сама по себи значила излазак Алберте из Канаде, већ би отворила сложене преговоре са савезном владом. Професор политичких наука Данијел Беланд са Универзитета Мекгил оцењује да је подршка независности и даље ниска, испод 30 одсто, и да су шансе сецесиониста за победу ограничене.

Велику препреку представљају и староседелачке заједнице. Део Првих народа већ је покренуо судске поступке, тврдећи да би сецесија Алберте нарушила историјске уговоре, укључујући права из Уговора број 8. Они сматрају да Алберта нема право да самостално одлучује о територијама које су предмет уговора са канадском круном и федералном државом.

Постоји и економска дилема. Независна Алберта била би држава без излаза на море, зависна од транспортних коридора кроз Канаду или Сједињене Државе за извоз нафте, гаса и друге робе. Економисти упозоравају да би сам процес раздвајања могао да угрози инвестиције, трговину и јавне финансије. Канадски економиста Тревор Томб оценио је да би „независна Алберта била сиромашнија Алберта”.

Канада, међутим, већ има искуство са сецесионистичким захтевима, пре свега због два референдума у Квебеку. Правни оквир после тих криза предвиђа да би „јасна већина” за сецесију створила обавезу преговора са остатком земље, али не дефинише прецизно који проценат гласова представља такву већину. Зато би и евентуална победа сецесиониста у Алберти била тек почетак дугог политичког, правног и економског процеса, а не тренутак у којем би покрајина постала независна држава.

Политика Владимир Вуковић

Alberta separatist group says it has enough signatures to trigger referendum on leaving Canada

И

Зашто Алберта жели отцепљење