Ван контекста, ван идеје и ван времена, без енергије и самопоуздања које би прелио на све остале, осим на Јокића, осуђеног да игра потпуно и одсечен од Васе Мицића и Гудурића којима су необјашњиво дрхтале руке када су морали да убаце тројке. Као да су први пут изашли да играју кошарку.

Да ли неоспорни великани као Пешић смеју да се критикују, па да му се укаже да нема решења за одбрану од тимова који испаљују рафалне тројке, као Италијани и Финци? И од једних и од других смо на идентичан начин испали у осминама финала Евробаскета, 2022. године и пре неки дан. Да ли неко сме да му каже да има проблема са дефанзивним скоком? Кари сматра да нема и када је тако надмен, необично ми је симпатичан.

То је он, кошаркашки сликар великих формата. Његова тренерска каријера изгледа као велики мурали Дијега Ривере: грандиозни призори радничке класе, тимског духа, југословенске кошарке која се као врхунско уметничко дело излива пред публиком.

Зато Каријева безгрешност на којој инсистира - јер су криви сви остали, и тајанствени вирус, и кијавица, и повреде и одсуство Богдана Богдановића - није без основа. И то је је кључни апсурд. Човек који је толико задужио југословенску, српску и светску кошарку, једноставно, не разуме да није безгрешан. Он зна да му се диви Стив Кер, селектор америчког дрим тима, човек који је био плејмејкер Мајклу Џордану током његове апсолутистичке владавине, он зна да кошарку познаје боље од осталих, али не разуме да и највећи имају право на грешку, слепило, погрешне одлуке и лоше вођење тима. И то је разлог зашто је најавио да ће напустити место селектора, иако је то требало да уради одмах после пораза од Финаца. То се зове стил, Кари! Овако, стекао се утисак да се за место селектора држи као Финци за дрес Јокића, а потом ипак одлучује да оде, под великим притиском критичара који му, рече он, ништа не значе!

И ту га стицај околности спаја са још једним великаном, Драганом Стојковићем Пиксијем. Каква недеља за српски спорт. Финци су нас избацили из рекета, а Енглези понизили петардом у Београду. Ако се већ држим уметности, Кари гради тим као ренесансни архитекта, са чврстим темељима и савршеним пропорцијама, па макар све то изгледало преозбиљно. Пикси, опет, склапа тим као да је кубиста: све делује разбијено и никако да се састави. Другим речима, Кари има толико великих играча, да је једног од најталентованијих плејмејкера света, малог Топића, оставио код куће. То је, испоставиће се једном, била његова највећа грешка.

Кубиста Пикси, један од највећих централних везних играча светског фудбала, нема играче од којих би саставио бољи тим, него што је нижа средња класа европског фудбала. Због чега се коначно не помиримо са тим, па да као људи, гледамо бадминтон. Можда ту имамо више среће?

Јер, репрезентација Србије на терену изгледа као јефтини фалсификат Пикаса. Сви би са трибина желели да играчи играју као Пикси некада, као давно против Милана, као давно против Шпанаца, и то је његов највећи усуд! Док Кари на паркету има најбољег играча света Николу Јокића, затим најплаћенијег играча Евролиге, а то је Васа Мицић, који ће једном свакако објаснити како није могао да повеже две тројке или два добра паса, затим Гудурића који је ове године био МВП финала Евролиге, који ће такође једном морати да објасни зашто добија алергију сваки пут кад обуче дрес Србије, па баш тако игра - као да се све време чеше, уместо да иде на улазе или убацује убитачне тројке... О Алекси Аврамовићу, једном од највећих европских бекова, сувишно је трошити речи, јер би он играо против Финаца, само да се Кари сетио да га је повео у Ригу.

Код Пиксија је ситуација, у најмању руку, хаотична. Он је као играч био принц из бајке, али као селектор нема чаробни штапић па да слушкиње претвори у принцезе, а бундеву у фудбалску лопту! Александар Митровић јесте играчина у нашим очима, али је најдаље догурао до осредњег енглеског Фулама и песка Саудијске Арабије, где шеици исплаћују вреће долара ислуженим звездама како би њихове нафтне империје добиле гламур и показале да пара врти где ни нафтна бушотина неће! Влаховић је најближи европском и светском врху, али се из свих сила труди да то не покаже или тренери највећих клубова не разумеју његов скривени таленат.

Али, и Митар и Влаховић у репрезентацији делују као да служе казну на Голом отоку. Не постоји играч, после пензионисања Тадића, који може да им дода пас или дугу лопту, па остају потпуно изоловани. Да је ово роман, назвао бих га „Деведесет минута самоће”. Једино решење је да Пикси одигра макар 15 минута, уместо што 90 седи узалуд на клупи, као Гига Моравац у социјалистичком предузећу које се распада. То што су нам Енглези спаковали пет комада на стадиону „Рајко Митић” је наша реалност на терену.

Пред око 40.000 душа које су се, између петог гола и последњег звиждука прекрстили више пута него да су на јутарњој литургији у Дечанима, наш убедљиво најбољи играч био је бриљантни голман Ђорђе Петровић! Момак је био толико добар спасавајући још три-четири гола да не би фудбалско-национална катастрофа била још већа.

Црни Ђорђе као да је био мета на стрелишту, али је херојски хватао метке којима су га гађали Енглези. Ваљда га није болело, носио је рукавице. Узгред, за Енглезе је играла све сама дечурлија и величанствени маторац Хари Кејн.

Шта онда остаје Пиксију који је, узгред, саставио тим и стратегију као да их је сам осудио на стрељање, него да после утакмице понавља да је то наш крајњи домет. Али, док наш фудбал тоне у понор, шта раде свемоћни Енглези? Можда буде поучно. Схватили су коначно да морају да мењају великог тренера Саутгејта који их је приближио на корак до светског шампиона, али не може да освоји титулу, па то ти је. Енглези нису имали ни трунке милости. Укапирали су да им је потребан тренер, сурови Немац, по менталној структури сличан Јиргену Клопу који поседује ауторитет да, ако процени, у тим убаци и Мистер Бина. Позвали су зато Томаса Тухела који је водио највеће клубове света. Тухел је одмах скапирао. Ако ми је пет-шест највећих звезда повређено, хајде да убацим клинце. Где си нашао са нама да експериментишеш, хер Тухел.

Док Енглези склапају тим за освајање светског првенства, Срби своје најталентованије дечаке продају чим се приближе пунолетству, уместо да их као Тухел одмах убацују у репрезентацију. Тако да је Пикси ту потпуно немоћан и осуђен да подсећа на харизму из прошлог живота, доказујући тако да се тренери не бирају по систему, већ по сентименту. Звучи тако филмски - било једном у Србији!

Не знам када је тачно почело, али као да већ годинама међу спортским Србима траје нека врста метафизичког бекства од стварности. А шта је прича о спорту, него прича о животу. Радост, туга, живот и смрт! И митови о које смо се ослањали, да не паднемо у провалију.

Међу таквим ликовима близу статуса божанства су Кари и Пикси. Зато је и време да се повуку. Не као губитници, већ као громаде које знају када је тренутак да сиђу са сцене. Да се памте по трофејима, а не по отказима.

Јер, ако остану још сезону или две, постаће карикатуре самих себе. То није судбина коју заслужују. И било би најбоље да сами кажу оно што би некада рекли другима: Пензија, господо. Али уз почасни плотун!

Политика, Александар Апостоловски