Манро је објавила више од десет збирки кратких прича, а Нобелову награду за књижевност добила је 2013. године.

Добитница је и награде Букер 2009, и три пута - награде Гавернор, најпрестижнијег књижевног признања у Канади.

Маргарет Атвуд ју је једном назвала „једном од главних писацa енглеске фикције нашег времена“.

Салман Ружди ју је хвалио као „мајстора форме“, док је Џонатан Френзен једном написао: „Манро је једна од неколицине писаца, неких живих, највише мртвих, које имам на уму када кажем да је књижевност моја религија.”

Рођена 1931. године у породици фармера који су гајили живину у Онтарију и који су једва преживљавали током Велике депресије, Алис Манро је отишла на универзитет захваљујући стипендији и студирала две године, пре него што се преселила у Ванкувер са својим првим мужем Џејмсом Манроом 1951. године.

Описујући себе као „домаћицу четири минус” током тог периода - морала је да тражи од мужа новац да купи намирнице - Алис Манро је писала кад год би њене ћерке спавале, држећи се кратких прича јер је било превише тешко да се концентрише на дуже форме.

Њене приче прво су објављиване у часописима, а сабране су у збирку која се појавила 1968. Њујорк тајмс их је поздравио као доказ да је кратка прича „жива и здрава у Канади“. 

Тако је почело.

У последњу збирку прича „Драги живот“ из 2012. године, укључила је четири аутобиографска дела која је назвала „првим и последњим - и најближим - стварима које имам да кажем о свом животу“.

Говорећи за Гардијан 2013. године, Манро је објаснила да је „писала личне приче целог живота“.

РТС, Гардијан

Alice Munro, acclaimed short-story writer and Nobel Prize winner, dies at 92