Године 1862., 3. јуна на Чукур чесми је дошло до инцидента између српских дечака и турских војника око тога ко ће први да захвати воду. Сукоб је завршио убиством дечака Саве након чега су српски жандрами ухапсили убице, којима су дошли у помоћ турски војници и то је прерасло у жесток окрашај који је трајао целу ноћ. Кнез Михаило је после тог инцидента, отпутовао у Лозници и препремао рат са Турском за ослобођење српских градова. У Београд се враћа 1862. године и на министарској седници позива све Србе да се одупру турској војсци. Тада је посебно испљена мудра спољна политика кнеза Михаила. Прво је на енглески двор послао Филипа Христића да код Енглеза протествује због турских претензија и да се дипломатским путем избори за независност Србије. Септембра те године кнез Михаило свечано саопштава да је успео дипломатским средствима да издејствује да се Турци иселе из Србије. Последњи београдски мухафис, Али Риза паша, предао је кључеве кнезу Михаилу од свих градова у Србији, а затим се 29. марта 1867. године на београдској тврђави Калемегдан завијорила српска застава. Кнез Михаило је затим свечано на коњу ушао у град.
„По први пут у нашој историји један успех на политичком плану издејствован је без употребе војне силе, искључиво дипломатским средствима. На жалост, 1868. године кнез Михаило су убили завереници, највероватније подстакнути аустријским интенцијама. После убиства оплакан је од читавог српског народа. Врло брзо после смрти осетиле су се погубне последице убиства вредног и моћног владара.
Кнез Михаило је био мецена у уметности, науци и образовању. Он је омогућио подизање Народног позоришта у Београду, помагао Српску академију наука и умтности, Велику школу у Београду и другим градовима, Народну библиотеку. Управо због тога, тадашња београдска општина подноси иницијативу за подизање споменика кнезу Миахило на данашњем Тргу републике. Аутор споменика је чувени италијански вајар Енрико Паци,“ подсетио је данас господин Ристић на помену кнезу Михаилу у Саборној цркви.