То “тако нешто” стигло је два дана касније када смо победили Канаду, а Дарково “трчи у историју Богдааааан” ушло у антологијске коментаре на овим просторима. Не претерујем - погледао сам снимак макар педесет пута и сваки пут су ми се или очи напуниле сузама или ми је цело тело прострујало. Или и једно и друго.

Кошаркашка репрезентација Србије и Новак Ђоковић. Током њихових важних мечева, комотно бих могао да убијем човека и да се браним “привременом неурачунљивошћу”, то је толико измењено стање свести.

Јесам ли луд што ми толико значи? Вероватно јесам и скоро сигурно су рационално у праву они који тврде да је то само спорт (“ти се секираш, они зарађују паре”, да цитирам покојну баку), да као да немам свој живот и да немам ништа од толиког нервирања. Немам, истина, али зато ви ту врсту еуфоричне радости кад се победи тешко да ћете искусити. То осећање не мења се ни за шта, а поготово када га поделиш са најближима, оним истим лудацима.

Када игра кошаркашка репрезентација, у мом стану се ставља застава изнад телевизора, а окупља се пробрана екипа: само они којима је стало, нема малерисања (не зна, ма добили смо и остало), али има много урлања, псовања, бодрења и заједничке исцрпљености и среће/туге на крају, у зависности од исхода. Нема тог новца за који ћу важну утакмицу гледати ван своје куће, осим ако нисам околностима натеран.

И када је то све тако, да ли вам је мало јасније зашто сам се овде у Њујорку будио у четири ујутру за утакмицу са Јужним Суданом? Џаба све ако се не деле утисци у реалном времену, макар и преко WhatsApp-а.

Кад се победи, мераче се и у сласт читају изјаве, гледају најбољи потези, препричавају мечеви… Колико ми је само хормона среће излучено претходних дана гледајући сву ону раскош и лепоту утакмица са Литванијом и Канадом.

И шта то даље рађа? Ложење, то да правимо depth chart за будућност и гледамо хајлајте малог Ђуришића из Меге, па рачунамо да Добрић и Аврсмовић - иако више нису млади - имају у себи још један циклус, и све у том стилу, са маштањем о медаљи и у Паризу.

“Не бих мењао ове победе ни за бољи стандард ни за уређену државу”. Није се шалио мој друг.

Са Нолетом је сад мало другачије, шта да радимо кад човек на аутопилоту стиже до завршнице слемова. Али, не брините, то што сачува живаца тада, Новак нам наплати касније.

Када је промашио на брејк лопти у петом сету против Алкараза на Вимблдону, од муке сам ујео другара Тонија поред себе. То је било сумануто чак и за моје стандарде, али седи ти мајчин сине у новинарској ложи - у којој, наравно - навијања нема - док се стадион сатима тресе за Алкараза.

Дан гренд слем финала, као да га ја играм осећам трему, а током меча важе иста правила као за гледање кошарке. У недељу, после пораза кошаркаша у финалу, не бих поднео да је и Новак изгубио од Медведева.

“Падни мало, распадни се”, апелујем на Медведева. Мој другар Мики ме гледа и не верује колико сам у фрци, али јаче је од мене. Проверавам зато поруке ових који су исти као ја - ту WhatsApp групу смо направили када је Новак имао пет слемова, а сад је на 24. Читајући шта ми пишете по друштвеним мрежама, много вас је оваквих, заражених залуђеника спортом који, рецимо, не могу ни да једу пре или у току меча.

“Још један, Боже, молим те”. Услишио је и Медведев је послао лопту у мрежу на крају сета који је трајао 104 минута. Умори се човек само гледајући, а камоли доле на терену.

“Саша”, маше ми Марио Анчић после Новакове победе, одозго из ложе. “Највећи је!”, написаће ми после.

Не могу да будем потпуно професионалан према човеку којег пратим откад је био нико, па јесам ли или нисам бленуо у екран три сата кад је играо 2005. са Гарсијом Лопезом на Вимблдону?

“Невероватан си, хвала ти за радости”. Насмејао се од срца, док смо поштовали традицију заједничке фотографије шампиона Ђоковића са новинарима.

„Чињеница јесте једна - да нисам из Србије, пре много година бих био дигнут у небеса на спортском нивоу, поготово у западном свету. Но, добро, то је део мог животног путовања, захвалан сам на томе што долазим из Србије, то ми даје веру и наду - зато је све ово што постижем још слађе и још више ме испуњава“.

Док куцам све живе изјаве, текстове, качим на друштвене мреже и све што обухвата новинарска психоза у сатима после Ђоковићевог гренд слем тријумфа, стиже порука из Маниле:

“Ипак је Ноло газда. Такав се више никад нигде неће родити”.

Горчина после пораза кошаркаша, враћање филма по сто пута шта је могло другачије, прича о судијама, констатовање да “штета, нудили се” и “је.. га”, све је то део искуства - зближавамо се када боли, тад и највише.

“Могао би да вам ово буде баш лош дан”, констатовао ми је немачки колега Себастијан.

Ватру је угасио Ђоковић, као по обичају. И онда еуфорија, славље, селфији на терену Артур Еша, не смета ни што пљушти, ма све је супер. И то делимо, и те радости дају нам елан и у свакодневици наредних седам дана, као да мотор организма напуните позитивном енергијом.

Спорт је само спорт. Можда, али нека нама нас ненормалних.

Н1, Саша Озмо