У парку на Кошутњаку појавили су се Павле и Коста Радовановић у свечаним црним оделима, цилиндрима на главама и упереним пиштољима у правцу кнежеве кочије. Први је пред кочијом излетео Коста. Њега је кнез Михаило Обреновић препознао због спора око његовог брата Љубомира. Последње речи кнеза, које је сам признао Коста на суђењу су биле:
- Дакле, истина је.
Кнез их је говорио на француском језику јер су даме до њега знале француски. Катарина је покушала да се наслони на кнеза и да не да Радовановићу да пуца. На суђењу је Коста изјавио да није жело да убије никог другог већ само кнеза. Лакеј који је возио кочију је преклињао браћу да не чине лудост. Први је почео да пуца Коста, придружио му се Павле. Кнез Михаило је убијем са три хица, а такође је страдала и Анка Константиновић која је својим телом покушала да заштити кнеза за време пуцњаве, док је Светозар Грашанин рањен пао са коња и онесвестио се. Катарина је лакше рањена и дозивала је помоћ на француском и придржавала мртвог кнеза. Браћа су почела да беже низ Кошутњак према Топчидеру где су их чекали остали завереници. Ту их је спазила и једна војна патрола и ухапсила их. Неки су били и рањени приликом бекства.
Сви завереници су изведени на саслушање истог дана, а главну реч је водио Никола Христић. Пресуда је била-смрт. Завереници су стрељани у поноћ на Карабурми, а у читавој Кнежевини је била велика жалост.
Због поверљивих докумената о апсолутистичком режиму кнеза Михаила и пресуде на смрт Љубе Радовановића, влада је сакрила документа са салушања и узроке атентата. Јавности је само речено да су страни плаћеници убили Књаза Михаила и да су кажњени смрћу.
Национална жалост је трајала три дана. Кнез Михаило је сахрањен на напуштеном Марковом гробљу у Београду уз војне почасти.
Српски народ подигао је у средини престонице споменик кнезу Михаилу на коме су с две стране забележена имена градова: Београд, Смедерево, Кладово, Соко, Ужице и Шабац. Градове које је кнез Михаило добио за Србију. На зачељу споменика је уклесан српски грб, а са зачеља је написано:
"Кнезу Михаилу М. Обреновићу III. Благодарна Србија".