Српски књижевни критичар и историчар књижевности, професор Београдског универзитета, члан Српске краљевске академије, најутицајнији критичар свог времена, умро је 15. маја 1914. године. Дипломирао је на Великој школи у Београду и докторирао у Лозани. Пресудно је утицао на српску литературу, борећи се за реализам и веродостојност књижевног дела.
Прве радове објавио је у сатиричним и социјалистичким листовима, а затим се виспреном критиком - често бескомпромисном и пресудитељском - најчешће оглашавао у "Српском књижевном гласнику", који је од 1905. до 1907. уређивао с Павлом Поповићем, а затим до смрти сам.
Дела: расправе и студије "Поглед на данашњу француску књижевност", "Уништење естетике и демократизација уметности", "Француски романтичари и српска народна поезија", "Српска књижевност у XVIII веку", "Омладина и њена књижевност", "Историја нове српске књижевности", "Јаков Игњатовић", краће студије, критике и прикази сакупљени у девет књига под насловом "Писци и књиге".
Напала Фата Мују:
- Мујо, зашто ме вараш са комшиницом?
- Ја имам тебе, ти мене, а она нема никога, јадница - одговара он.
Ауторска права Радио Оаза 2021