Овај празник се сматра као граница између зиме и лета. Некада су тога дана хајдуци напуштали своја места зимовања, своје јатаке, и одлазили у шуму на заказано место да поново отпочну са хајдуковањем. Зато се и каже: "Ђурђевданак - хајдучки састанак". Некада су тога дана погађане нове и отпуштане старе слуге.
После Божића, Ђурђевдан је празник са највише народних обичаја. Већина ових обичаја односе се на здравље, плодност и млечност стоке, здравље укућана, на удају и женидбу младих из куће итд. Ево неких од многобројних обичаја:
Увече уочи Ђурђевдана неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини стога да би година и дом били берићетни: "Да буде здравља, плода и рода у дому. пољу. тору и обору". Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.
Уочи Ђурђевдана оплету се венчићи од ђурђевског цвећа: ђурђевка, млечике и другог и њима се иските улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину дана, до следећег Ђурђевдана. Обично се по довршењу плетења венаца развије коло у тихој вечери и месечини.
Понегде на Ђурђевдан рано пре "оре народ одлази у природу заједнички на ђурђевдански уранак. За уранак се изабере неко згодно место у шуми. на про-планку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће. Песма, игра и весеље трају често и до подне. У таквим приликама обавезно се пече јагње на ражњу, а они који су за то задужени оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да кад остали дођу, ражањ се већ увелико окреће.
Некада су се у ђурђевданским данима одржавали мајалоси, слично уранцима. Још половином прошлог века у Београду је владар са свечаном свитом одлазио у Топчидер на мајалос (мајалук).
На ђурђевданским уранцима млади се опасују врбовим прућем да буду напредни као врба, ките здравцем - да буду здрави као здравац, копривом - да коприва опече болест са њих и селеном - да им душа мирише као селен.
Уочи Ђурђевдана баке наберу разног цвећа и трава: здравац, дрен, грабеж, чуваркућу и то све ставе у лонац напуњен водом, иа томе додају прво обојено ускршње јаје и то ставе под ружу у башти да преноћи. Ујутру се сви редом умивају водом: деца - да буду здра-ва као дрен, девојке - да се момци грабе за њих, старији - да буду здрави, домаћин - да му кућа буде добро чувана итд. већ сваки према својим потребама и жељама.
Да би краве давале што више млека, деци се негде на Ђурђевдан први пут да варено млеко, па док она пију млеко, сипа им се вода за врат. Са овчим млеком ово се обавезно увек чинило.
Петак пре Ђурђевдана зове се Биљани петак. Тога дана жене одлазе у поље и беру разно лековито биље, које ће им требати преко године. Обично старије жене показују млађима које се биљке беру, за шта која служи и од чега лечи. Најчешће се ово брање биља прати пес-мом.
Многи до Ђурђевдана не одбијају јагњад од сисе и тога дана закољу прво јагње у години.
Уочи Ђурђевдана многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама - да би се сачували од града, а слично оним крстовима од бадњака на Божић.
До Биљаног петка уочи Ђурђевдана не ваља кукурек брати нити доносити у кућу - јер ће кокошке слабо да носе јаја. Али га зато берачице на Биљани петак прво ископају, јер је он главни лек "за затрављи-вање" болесне стоке.
Многи до Ђурђевдана не једу ништа што је постало у тој години: ни младу живину, ни младу стоку, ни млеко. По неки праве изузетак, па млеко једу неварено- онако како је помужено.
Да би пшеница добро родила, на Ђурђевдан пре изласка сунца пусти се стока да је мало запасе; а ако је она бујна, то је обавезно да би се пшеница задржала у бујању.
Понегде се младеж на Ђурђевдан пре изласка сунца купа у реци или код куће - да их шуга не би напала у току године.
На Ђурђевдан зором пуца се из пушака преко стаја, обора, свињаца и торова или преко стоке на паши
- да би стока била здрава као тресак пушке.
Негде уз пуцњаву говоре: "Колико се ова пушка надалеко чула, толико далеко од моје стоке били вуци и хајдуци."
Тога дана, или уочи тога дана, стока се протерује кроз обруч од каце - да се свије око куће.
Врачара, кад кога мрзи, прикраде му се уочи Ђурђевдана и затвори му врата споља резом - па ће се томе кућа затрти и опустети. Народ се брани од ове враџбине тиме што се око стаје или тора поспе пепео. Приликом посипања пепепа говори се: "Када чињарице покупиле пепео. онда мојој стоци наудиле."
Неке жене ноћу уочи Ђурђевдана сасвим голе узјашу на вратило од разбоја и са лонцем помија "одјашу" у туђу стају или тор да туђој стоци тобоже одузму млеко. Од ове враџбине народ се брани на овај начин: Запали се уочи празника остатак божићне свеће и ђурђевданска свећа и између њих се протера стока.
Понегде верују да се стока може опчинити и одузети јој млеко ако се три пута око ње оптрчи. Против овога људи се бране на тај начин што стоци намажу катраном папке или између папака.
Неки опет да би стоку сачували од чини, узму гру-мен соли па га добро завежу у пешкирчиће пре Ђурђевдана, три пута га пропусте кроз воденички бадањ, па то на Ђурђевдан дају стоци.
Неки, да их ноге не би болеле преко године, на Ђурђевдан обувају се на секири.
Нека села, да би се сачувала од града - туче - леда, изаберу неколико јаких и брзих младића, који око села обнесу пиле излежено пре Благовести. На месту где почиње и где се заврши круг обношења, испече се јагње или више јагњади, ако је потребно, па сви заједнички то поједу уз пуцњаву на ону страну одакле обично наилазе градоносни облаци.
Изгледа да је овај обичај претходио уобичајеним ђурђевданским уранцима.
Негде верују да ће онај ко на Ђурђевдан спава, патити од главобоље током те године.
У неким крајевима на Ђурђевдан роваше јагањце, то јест, исецају им парче увета. Исечену парчад ставе у млеко, па све скупа закопају у већи мравињак – за здравље и напредак стоке.
Ако на Ђурђевдан ујутро пада киша, верује се да ће лето бити сушнo.