Када је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез.

Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замене оне које су његови претходници увели много пре њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна.

У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и морало је да боли овог великог родољуба, који је свом душом био предан народу. "Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима", писао је Његош.

Његошева владавина је, такође, обележена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и покушајима владике да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте.

Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.

Владика се у пролеће 1850. године разболио од туберкулозе, којој је тражио лек у Италији. Преминуо је 31. октобра /18. октобра по старом календару/ 1851. године на Цетињу, двадесет једну годину пошто је постао владар Црне Горе.

У својим последњим часовима рекао је: "Ево ме на ждрелу вечнога дома... Копајте ме у Ловћен код нове цркве".

Сахрана на Ловћену је померена због лошег времена и страховања да би скадарски Турци могли да оскрнаве ловћенску капелу, па је привремено сахрањен у гроб његовог стрица Светог Петра Цетињског у Цетињском манастиру. Тек 26. августа 1855. године Његошеви посмртни остаци свечано су пренесени на Ловћен.

Капелу на Ловћену срушили су Аустроугари, а обновио ју је краљ Александар Карађорђевић. Његошеви остаци су премештени у Цетињски манастир, а затим у обновљену капелу 1925. године.

Капела је 1974. године, уз подршку тадашње југословенске владе, замењена Мештровићевим маузолејом. На тај начин, директно је прекршена Његошева последња воља.

Његош се сматра највећим српским песником. Његово најутицајније дело је "Горски вијенац", објављен 1847. године, па "Луча микрокозма" и "Лажни цар Шћепан Мали".

Његош је, у време непрекидних бојева са Турцима, занесено волео народне песме, скупљао их, а касније и сам стварао нове. Штампао је и два краћа спева у истом духу: "Кула Ђуришића" и "Чардак Алексића".

Године 1854. објављена је "Свободијада", епски спев у 10 певања, у којем се славе црногорске победе над Турцима и Французима.

Вук Караџић је сматрао да је и друге песме о новим црногорским бојевима испевао баш Његош, који је радио и на прикупљању народних песама и издао их у збирци "Огледало српско".

Петар Други Петровић Његош је на нивоу Митрополије црногорско-приморске канонизован и уведен у ред светитеља као Свети митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог митрополита Петра Другог Ловћенског Тајновица као светитеља.

На својој првој икони, која је 19. маја 2013. године унесена у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци држи ловћенску Цркву Светог Петра Цетињског, а у левој свитак са стиховима из "Луче микрокозма".

СРНА