Студије географије и први кораци у научном свету

У Првој гимназији је научио и да говори три страна језика - енглески, немачки и француски. Ова знања су му веома користила током студија, првенствено јер у то време није постојала научна литература преведена на српски језик, али и касније, када је отишао у иностранство и пратио предавања на немачком језику.

По завршетку гимназије желео је да студира медицину у иностранству, али није имао довољно новца за то, те је, на наговор једног од својих професора из Шабачке гимназије, 1884. године уписао студије географије на Великој школи у Београду.

Студије на Великој школи завршио је у року и наредних годину дана је радио као професор географије у Другој мушкој гимназији, да би 1889. године отишао у Беч  како би наставио школовање на Бечком универзитету. Тамо је имао прилику да слуша предавања највећих научника и географа у Европи.

На Универзитету у Бечу докторирао је 1893. године, а његова докторска дисертација под називом „Карст“, што значи крш, учинила га је познатим не само у европским, већ у светским научним круговима. Захваљујући овом раду, Цвијић се у свету сматра утемељивачем карстологије.

Улога у реформи школства у Србији

После одбране докторске дисертације није се задржавао у Бечу, већ га је пут вратио у Београд где је именован за редовног професора Филозофског факултета Велике школе. У почетку је предавао физичку географију и етнографију, а касније само географију.

Велика школа је у међувремену укинута и 1905. године основан је Београдски универзитет, а  Јован Цвијић је био један од првих осам редовних професора у овој институцији.

Уз њега су предавали и Сима Лозанић, Андра Стевановић, Михаило Петровић Алас, Милић Радовановић, Јован Симић, Љубомир Јовановић и Драгољуб Павловић, са којима је касније бирао и друге колеге у звање редовног професора.

Цвијић је помогао оснивање катедре за етнологију, а утицао је на оснивање чак пет факултета - Медицинског, Богословског и Пољопривредног у Београду, Правног у Суботици и Филозофског у Скопљу.

Један од највећих српских научника икада

Више од три деценије путовао је кроз наше крајеве и вршио истраживања, што је резултирало бројним радовима и утемељењем „антропогеографске школе“. Изучавао је миграције, типове кућа у сеоским и градским насељима, материјалну културу становиштва у различитим деловима земље, народне ношње и покућство.

Путовао је углавном по планинама источне Србије и неуморно истраживао, о чему је написао и велики број научних радова. Радио је даноноћно, увек посвећен теми којој у том тренутку проучава, а често је истицао да је „живот за то да се корисно утроши“.

Основао је Географски завод Филозофског факултета 1893. године, као прву такву установу на Балкану. Био је његов управник од оснивања до 1927. године.

Током тог времена, заједно са групом географа и природњака је основао и Српско географско друштво 1910. године у Београду, где је био председник од оснивања друштва до краја свог живота.

Часопис „Гласник Српског географског друштва“ покренуо је 1912. године. До краја Другог светског рата то је била једина стална научно-географска публикација у Србији, а постоји и данас.

Ректор Београдског универзитета први пут био је школске 1906/1907. године, а на тој позицији се нашао и 1919/1920. године. Исте године када је по други пут постао ректор, учествовао је и на мировној конференцији у Версају, где су његова истраживања битно допринела одређивању граница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Дописни члан Српске краљевске академије постао је 1896. године, редовни члан три године после тога, да би 12. априла 1921. године указом био постављен и за председника Српске краљевске академије. И на овом положају налазио се до своје смрти.

Умро је у Београду 16. јануара 1927. године, после тешких болести и неког времена проведеног у болничкој постељи, у 62. години живота. Сахрањен је на Новом гробљу.

Своје имање завештао је и оставио Српском географском друштву.

Наслеђе српског „оца географије“

Јован Цвијић је и након смрти наставио да живи кроз наслеђе које је оставио будућим нараштајима. Породична кућа у којој је живео са супругом Љубицом претворена је у меморијални музеј, који је од 1963. године споменик културе.

По овом великом научнику се зове и највиши врх планине Рудник, Цвијићев врх, који „дере облаке“ на висини од 1132 метра.

Од 17. септембра 2004. године свако од нас има прилике да види лик Јована Цвијића на новчаници од 500 динара, а по њему су назване и бројне школе и улице у читавој Србији.

За тих тридесет година интензивног научног рада, објавио је неколико стотина научних радова, за које је одликован енглеским, америчким и француским медаљама.

Својим истраживањима, Јован Цвијић поставио је темеље географије као научне дисциплине у Србији и свету, али учинио је и много више од тога. Није Цвијић био само географ, већ један од највећих научника и интелектуалаца свих времена у Србији, који је инспирација многим генерацијама и данас, толико година након свог живота.

Данас, Ј. Станковић