Берлински конгрес је сазван да би се поништиле одлуке Санстефанског споразума између царске Русије и османске империје. Руско-турски рат, у којем је учествовала и Србија, завршен је Санстефанским миром 3. марта 1878. године. Кнежевина Бугарска је, под привременом руском окупацијом, требало да обухвати територију од Дунава до планине Балкан и од ове планине до Егејског мора, пиротски и врањски округ, целу Македонију као и неке територије источне Албаније и северне Грчке.

Црна Гора је добила градове Никшић, Гацко, Спуж, Подгорицу, Жабљак и Бар. Босна и Херцеговина је остала у турском царству, с тим што Русија није била противна аустријској окупацији.

Највеће разочарање руско-турским договором доживела је Србија. Прво, кад је изненада постигнут мир, српска војска је морала да се повуче сa Косова иако је већ била стигла до Приштине. Санстефански споразум је Србији одузимао Пирот и Врање које су Срби сами ослободили, а у последњем тренутку признао јој је Ниш, који су Руси такође наменили Великој Бугарској.

Србија кнеза Милана Обреновића је ушла у савез с Русијом против Турске сa циљем да припоји Босну и Херцеговину (где је већ увелико трајао устанак против османлијске власти), Косово и Метохију, Новопазарски санџак и Македонију, а умало је остала и без већ освојених територија на југоистоку земље.

Историчари оцењују да је Санстефански мировни уговор био огромно разочарање за Србе и то се нарочито видело у политици кнеза Милана. Кнез је до тада водио проруску политику скоро без остатка, али после Санстефанског уговора и Берлинског конгреса се сасвим окренуо Аустроугарској.  Он је 1881. склопио тајну конвенцију са Аустроугарском којом је пристао да Србија сваки свој спољно-политички потез у будућности усаглашава са Бечом. То је било, практично, одрицање од независне спољне политике и одрицање од независности коју је Србија тек стекла на Берлинском конгресу.

С друге стране је добио подршку Аустроугарске за ширење ка југу, за ослобођење Македоније. Од Аустроугарске је добио подршку за узимање краљевске титуле, што ће се и догодити 1882. године.

Кнез Милан, а од 1882. краљ, је потпуно променио своју спољну политику. Са Русијом су прекинути сви дипломатски односи.

Кнез је из државног врха отпустио чувеног академика и дипломату Јована Ристића и његову Либералну странку и на власт довео нову Напредњачку странку. Ту странку је водио Милан Пироћанац, који је постао председник владе. То је била изразито прозападна странка високо образованих људи. Били су лојални Милану Обреновићу, при чему је нарочито Милан Пироћанац инсистирао на проаустријској политици.

Смењена је и највиша црквена хијерархија на челу сa митрополитом Михајлом. Митрополит је био главни извор руског утицаја и био је члан либералне странке. Митрополит је смењен под притиском Аустроугарске. Заједно сa митрополитом, кнез Милан је сменио и све владике из Синода, без права на пензију.

Међутим, јавно мњење је врло брзо постало русофилско. Притисак Аустроугарске је био такав да су Срби поново почели да се окрећу Русији. Све то довело је до обнове проруског расположења и то проруско расположење у народу артикулисала је Народна радикална странка Николе Пашића и Пере Тодоровића. Радикали су заговарали демократију, а не аутократију коју је желео краљ Милан, односно олигархију коју су желели напредњаци.

Поставља се питање зашто Србија никада није славила дан независности? Тадашњи Срби доживели су Берлински конгрес као велики пораз. Зашто? Зато што им није било дозвољено да пређу Дрину и зато што је Србија морала да се одрекне спољно-политичке независности. С друге стране улазак Аустроугарске у Босну и Херцеговину је значио је озбиљан ударац за српски национални покрет, за идеју о уједињењу и ослобођењу српског народа.

Иначе, у предвечерје Берлинског конгреса албански прваци из Призрена, Пећи, Ђаковице, Митровице, Гњилана, Плава, Гусиња, Новог Пазара, Приштине,Вучитрна, Битоља, Охрида, Дебра, Гостивара, Тетова, Куманова, Прешева, Скопља, Тиране, Елбасана и Скадра оформили су политичку организацију Призренску лигу с циљем да се формира велика албанска држава на простору Скадарског, Косовског, Битољског и Јањинског вилајета. Велику Албанију су замишљали као државу са социјално-политичком хегемонијом албанско-муслиманског феудалног племства над православном рајом у српским, македонским и грчким крајевима. Албанци нису били позвани у Берлин, а немачки канцелар Ото фон Бизмарк је чак заузео став да албанска нација не постоји. Албанци су 1879. подигли устанак којим је турска власт свргнута у Пећи, Вучитрну, Призрену, Ђаковици, Приштини...

Османско царство је 1881. угушило албанску побуну, а њихове вође похапсила и послала у прогонство. До краја 1882. интернирано је у Малу Азију око 3.000 Албанаца.

Директно, Велимир Перовић