Рањеници су клани или гажени тенковским гусеницама.

Од укупног броја жртава, до сада је расветљена судбина 156 лица. Међу несталима се води још 127 особа, међу којима је 56 цивила, укључујући и 26 жена.

Од 148 ексхумираних посмртних остатака из групних гробница, до сада их је 111 идентификовано. 
У саопштењу се додаје да када се идентификује 37 ексхумираних, остају непозната гробна места за 90 посмртних остатака.

У тој акцији највише су страдала два села са претежно српским становништвом: Медари са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје деце, и Пакленица са 20 жртава, укључујући и брачне парове Ковачић Пантелију /77/ и Верицу /68/ и Вукотић Петра /76/ и Десанку /70/.

Најтеже је страдала породица браће Вуковић из Медара: Ранко, његова супруга Анђелија и њихова деца Горан /11/ и Гордана /8/, Милутин, његова супруга Цвијета и њихова кћерка Драгана /7/.

Око 1.450 припадника Српске војске Крајине /СВК/ је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН, од којих су многи прошли тешка психичка и физичка малтретирања у Бјеловару и Вараждину.

Хрватски судови су осудили велики број заробљених Срба на дугогодишње казне затвора за ратне злочине, које су издржавали у злогласном затвору Лепоглава, а неколико десетина заробљеника прошло је вишегодишње специјалне тортуре злогласног логора "Лора" у Сплиту.

Цивили који нису могли или нису жељели да напусте своја огњишта, смештени су у логоре за цивиле, а за то време православни храмови и српска имања су опљачкана, опустошена и уништена.

Ускоро су и ти цивили, уз помоћ заштитних снага УН и хуманитарних организација, превезени у Српску и Србију, од којих се до сада вратило тек око хиљаду и по људи, углавном старијих, док су се остали расули по свету.

- Хрватски генерали Лука Џанко, Маријан Марековић, Младен Круљац и бригадир Стјепан Гашљевић, који су, по налогу, сада покојних: Фрање Туђмана, Гојка Шушка, Јанка Бобетка, Имре Аготића и Петра Стипетића, испланирали и извели акцију под називом `Бљесак`, још су на слободи, овенчани славом хрватских националних хероја - истичу из "Веритаса".

Резолуцијом 994 од 17. маја 1995, Савет безбедности затражио је од Хрватске да повуче своје снаге из зоне под заштитом УН, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене Загребачким споразумом о примирју из 1994. године.Хрватска је и гнорисала ову резолуцију јер није имала ултимативан карактер, нити је прописивала казнене мере за неиспуњавање обавеза.

Све наведене чињенице биле су познате и Хашком тужилаштву, које никада није отворило интензивну истрагу за злочине у тој акцији, као што ни Савет безбендосит УН никада Хрватској није увео санкције зато што је, као чланица УН-а, извршила агресију баш на заштићену зону организације којој је и сама припадала.

Из "Веритаса" подсећају да је уместо тога, Хашко тужилаштво, 25. јула 1995. године, оптужило Милана Мартића, тадашњег председника РСК да је 2. и 3. маја 1995. године "за одмазду издао наређење војним органима РСК да гранатирају Загреб", услед чега је погинуло шест цивила, јер се при том "није придржавао закона и обичаја који регулишу вођење рата", за шта га је Хашки трибунал осудио на 35 година затвора.

Пред националним правосуђима Хрватске, Србије и БиХ, против припадника хрватских оружаних снага покренуто је неколико кривичних поступака за злочине над Србима у тој акцији, који нису одмакли даље од предкривичне фазе.

- С друге стране, на загребачком Жупанијском суду, недавно су, после вишегодишњег поступка, у одсуству неправоснажно осуђени Мартић на седам година затвора и комадант СВК Милан Челекетић на 20 година затвора, због `осветничког ракетирања хрватских градова након војно-редарствене акције Бљесак`, иако су испаљивање ракета наредили у току извођења хрватске агресије и као упозорење да обуставе своју акцију на српску област под заштитом УН - наводе из "Веритаса".

У саопштењу се наводи да су хрватски судови били много ефикаснији и у парничном поступку по тужби сестара Радмиле и Мирјане Вуковић за накнаду штете због убиства њиховог оца Милутина, мајке Цвијете и сестре Драгане, одбивши њихову тужбу, уз образложење да убиство њихових родитеља и сестре није ратни злочин већ "ратна штета", за коју држава не одговара, уз обавезу да оне држави плате парнични трошак од 3.200 евра.

- Уз дужно жаљење свих ратних жртава, већ 25 године постављамо иста питања - ко то и зашто прави разлику између цивилних жртава у Загребу и Окучанима? По којем критеријуму међународни и национални судови процењују ко и када крши законе и обичаје који регулишу вођење рата? - питају из "Веритаса". 

СРНА