Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Умро је 7. априла 1943. године, писац и дипломата, члан Српске краљевске академије, чија је лирика изузетне версификације, језика и пластичности слика утиснула печат на српску поезију у првој половини 20. века. Дипломирао је права у Паризу и од 1912. до 1941. био амбасадор краљевина Србије и Југославије у великим европским градовима. Дуго после ослобођења земље, комунистичке власти су настојале да га игноришу као ствараоца, и то због политичког опредељења, лепећи му посмртно, с времена на време, етикету великосрпског националисте.
Током Другог светског рата међу првима је указивао на злочиначку природу усташке Независне Државе Хрватске и стравични геноцид над Србима.
Његови земни остаци пренети су у отаџбину из САД-а, где је умро у емиграцији, у јесен 2000, чиме је испуњена последња Дучићева жеља - сахрањен је у родном Требињу.

Већ првом песничком збирком "Пјесме", издатом 1901. у Мостару, представио се као надахнут лиричар и песник обузет темама бола и усамљености, љубави и смрти. Писао је и прозу ("Јутра са Леотара"), путописе ("Градови и химере", "Писмо из Женеве", "Писмо с Алпа", "Писмо из Шпаније"), есеје ("Благо цара Радована", "Моји сапутници", "Стаза поред пута"), студије ("Гроф Сава Владиславић"), историјске списе ("Верујем у Бога и у српство").
Дучићева ненаписана песма
Проза и поезија Дучића