Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Владислав Петковић Дис рођен је 10. марта 1880. године. Био је несхваћени песник и боем. Иако су критичари његовог времена сматрали да нема талента, његове песме „Можда спава“, „Тамница“, „Нирвана“, „Међу својима“, Наши дани“, убрајају се у најлепша дела српске поезије.

Како је без оца остао рано, а одрастао уз дванаесторо браће и сестара, од малих ногу био је суочен са сиромаштвом. Као нешто слабији ђак, матуру је два пута пао, а због уских груди и кратковидости није могао да иде у војску.
Због тога постаје учитељ у селу Прлити код Зајечара. Његова боемска страна родила се у ноћним весељима са сељацима. Дис је умео целу своју учитељску плату да потроши преко ноћи, па је наредни месец преживљавао тако што су му родитељи његових ђака обезбеђивали храну.
Прву песму „На прозору свећа гори“, написао је током школовања у Чачку, а љубав према поезији годинама није јењавала. После две године учитељског стажа, даје отказ и долази у Београд, у жељи да се истакне као песник. Ту упознаје многе београдске песничке великане од којих се посебно зближио са Симом Пандуровићем који је за њега говорио:

„Већи део дана и ноћи проводио је у кафани. Није био ни гурман, ни пијанац. Јео је ретко, мало, па и то мрљаво и без воље. Волео је да попије чађу доброг вина, али се, колико знам, није никада опијао… Иако је био сиромах, имао је неку наклоност ка господству и аверзију према простаклуку. Није никад псовао, ни био развратан, разуздан и бучан…“ 
Његов стил био је другачији од до тада прихваћеног стандарда Симе Пандуровића, Милана Ракића, Јована Дучића… Њихове правилне риме, оптимистична и складна поезија, разликовала се од Дисове песимистичне, мрачне, оне у којој се смрт и мрак помињу чешће него светло.
Своју прву збирку песама „Утопљене душе“, о свом трошку објављује 1911. године. Могла се приметити Дисова „незрелост“ у поезији и могућност да песме буду нешто квалитетније. Стил толико другачији упадао је у очи перфекционисти Јовану Скерлићу, који је био признати књжевни критичар у то време.
Песник мистичног и ирационалног, сетног и боемског, није се уклапао у тип Скерлићевог идеалног песника, па су његове оштре критике негативно обележиле Диса и отежале му пут до читалаца и књижевних издавача.
Одломак из песме „Нирвана“
„Ноћас су ме походили мртви.
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.
Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.
Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.
Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени,
Под пољупцем мртвих успомена.“
Чак ни књижевни критичар Богдан Поповић, Дисову збирку није уврстио у своју „Антологију новије српске лирике“. Његове строге критеријуме да песма мора да има емоције, мора бити јасна и цела лепа, Дисова поезија није испунила.
У међувремену упознаје љубав свог живота, младу Христину - Тинку. Срео ју је на Калемегдану, па је очаран њоме, сазнао где ради како би је стално виђао.
„Није ми се допао, али нисам могла ни да побегнем. Уђем код другарице, а кад изађем, он чека преко пута код „Чивутске кафане“. Из канцеларије идем кући, а он се нађе испред мене - сад ви пресудите је ли то судбина или нешто друго?“, касније је препричавала Ленка.
Њихово венчање било је спонтано и необично, сведочила је Ленка:
„Венчање? Било је за анегдоту, мада се претерује, нарочито оно са прстеном. Ја сам прстен била заборавила, а без њега се није могло, па је Дисова сестра отрчала да га донесе. Додуше, кум је нудио алку од кишобрана, али је поп објаснио да прстена мора бити…“
Са њом је добио двоје деце - Гордану и Мутимира. Како је сада требало издржавати породицу, а тада је једино родољубива поезија „добро пролазила“, Дис је издао збирку песама „Ми чекамо цара“, 1913. године.
„Ја имам два детета и жену и зато сам посветио ту књигу тој личности (краљу). Ја сам тамо у књизи „Утопљене душе“, а не у ономе што сам написао доцније. Али сам морао да пишем - требало је живети, кад се створила породица.“
Породицу је оставио у Србији, док је он као дописник учествовао у балканским и Првом светском рату. Као ратни новинар верно је описивао борбе српске војске, а са њом се и повлачио преко Албаније. Одлази у Француску, да опише са чим се све војска суочавала.
При повратку на Крф, брод „Италија“, којим је Дис путовао, потопила је немачка подморница. Тако је Дис, збирком „Утопљене душе“, предвидео своју смрт тог 16. маја 1917. године.
Одломак из  песме „Можда спава“
„Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.
Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.“
Градска библиотека у Чачку , у оквиру манифестације „Дисово пролеће“ од 1964. године додељује „Дисову награду“ за животно дело. Такође, сваке године се награђују млади аутори до 31. године старости чије збирке песама до тада нису објављиване.
Ова старосна граница узета је због чињенице да је Дис прву збирку песама објавио у 31-ој години.  Библиотека такође награћује и прозне, али и ликовне радове.
Данас, Драгана Јовановић