Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Борба жена за равноправан третман у односу на мушкарце води се вековима, али је узела маха од друге половине 19. века и почетка борбе за остваривање економских и политичких права жена, па све до данас. Од раних феминисткиња у Британији и САД, преко Ксеније Атанасијевић у Краљевини СХС, па све до модерних лидерки, ово су само неке од жена које су устале против неједнакости.

Рану борбу за права жена највише је обележила Мери Вулстонкрафт, британска књижевница и филозофкиња која је дала изузетан допринос у идеолошком формирању феминистичког покрета.

Написала је неколико романа, а најпознатије и најутицајније дело јој је Одбрана права жена, које је издала 1792. године. Под утицајем просветитељства, Вулстонкрафт је сматрала да је образовање, односно недостатак истог, кључно за формирање карактера сваке жене.

Критички је била настројена према систему образовања, који контролишу мушкарци. Залажући се за друштвени поредак заснован на разуму, а не празноверју и предрасудама, тврдила је и да је брак легализована проституција.

Средином 19. века, у време европског Буђења народа, са друге стране Атлантика Елизабет Кеди Стентон организовала је прву Конвенцију за права жена у Сенека Фолсу у америчкој држави Њујорк.

Са циљем промоције женских права, написала је Декларацију осећања, као пандан Декларацији о независности, у којој се јавно залагала за равноправан третман жена у друштву. "Жена је принуђена да се покорава законима у чијем писању и доношењу није ни учествовала", писала је Елизабет Кеди Стентон. 
У исто време појавила се још једна проминентна фигура женског активизма. Сузан Б. Ентони одиграла је кључну улогу у покрету сифражеткиња оснивајући националну Асоцијацију за право гласа жена.

Заједно са Елизабет Кеди Стентон, са којом је до краја живота остала пријатељица и сарадница, 1878. године предложила је Конгресу амандман којим се женама признаје право да гласају, а он је усвојен 1920. године.

Издавала је недељник Револуција, у којем је заговарала не само једнак третман жена већ и црначког становништва. Осим писања, ишла је на турнеје по САД држећи трибине и говоре у циљу еманциповања и охрабривања жена.

Дела, не речи!

Крајем 19. века у Великој Британији покрет сифражеткиња почео је да стиче све већи замах. Његова најпознатија представница била је Емелин Панхерст, која је организовала бројне митинге и демонстрације за женско право гласа.

Била је позната по до тада неконвенционалном субверзивном активизму, због чега је осам пута била у затвору. Са мужем је 1903. године основала Лигу за право гласа жена. Иако се читавог живота за то борила, није доживела тренутак да гласа, јер је убијена 1919. године, три недеље пре него што је женама старијим од 21 године дато право гласа.

Емили Дејвисон била је колегиница Емелин Панхерст и једна од кључних чланица Женске друштвене и политичке уније, у којој се истакла по милитантним акцијама током демонстрација. Девет пута је хапшена, седам пута ступала у дуготрајан штрајк глађу, а често је насилно храњена током издржавања затворских казни.

Била је непоколебљива феминисткиња. Погинула је када је истрчала испред тркачког коња краља Џорџа Петог током коњичког дербија у Епсону 1913. године. У тренутку удара у рукама је држала две заставе Женске друштвене и политичке уније.

Пет хиљада сифражеткиња окупило се у Лондону да преузму њено тело које је стигло возом. Иницијалној посмртној поворци накнадно се прикључило 50.000 људи, након чега сандук превезен у Њукасл где је и сахрањена. На надгробном споменику Емили Дејвисон пише: "Дела, не речи."

"Паметна као мушко"

Можда један од најсветлијих примера феминисткиње у Србији у првој половини 20. века је Ксенија Атанасијевић, која је дипломирала чисту филозофију на Београдском универзитету, а са 28 година и докторирала на тези Бруново учење о најмањем.

Каква је атмосфера према женама у друштву владала тада добро илуструје пример професора у комисији, међу којима је био и Милутин Миланковић, нису могли да се начуде када је била спремна да им објасни и математичке формуле које се тичу Ђордана Бруна, па су професори наглас упитали: "Колега, да ли је све у реду са хормонима наше кандидаткиње", отворено имплицирајући да је Ксенија "паметна као мушко".

Ксенија Атанасијевић била је решена да истера своје, однос друштва према њој учврстио је њено уверење да се бори за једнакост жена у друштвеном животу. Нажалост, успех јој није опроштен. Иако професорка универзитета и преводитељка бројних филозовских дела и чланака, смештају јој се чаршијске приче о промискуитетном животу, а на факултету колеге сплеткаре против ње.

Упркос томе што у свету увршћују њене радове као релевантну научну литературу, тортуру у Београду окончава сама тражећи од Универзитета да је превремено пензионише. "На својој страни, осим истине и закона, нисам имала ништа више", рекла је тада.

Марксизам и успостављање 8. марта

У складу са марксистичком идеологијом, Клара Цеткин је у Немачкој била једна од најутицајнијих заговорница равноправности жена крајем 19. и почетком 20. века. Била је једна од предводница Социјалдемократског женског покрета.

Заједно са блиском пријатељицом Розом Луксембург успоставила је и преузела на себе организацију првог Међународног дана жена 1911. године, који је обележен у низу европских земаља стотинама демонстрација великог броја жена које су захтевале једнака права, на првом месту право гласа.

И Клара Цеткин и Роза Луксембург су у свом поимању борбе за права жена уносиле и класну разлику, између жена радника и жена припадница буржоаске класе, гледајући на њих као на паразите и називајући их "конзумерима у друштву", с обзиром на то да су трошиле оно што су њихови мужеви капиталисти отимали од радника.

Мала црна хаљина и ослобађање из корсета

Иако се француској модној икони Коко Шанел не могу приписати идеолошки и теоретски феминистички напори, практични јој се не могу оспорити. Док је одећа жена из периода раних феминисткиња и сифражеткиња била веома рестриктивна и конзервативна, Коко Шанел је одлучила да жену, увођењем једноставног и опуштеног стила облачења, ослободи.

Не желећи да се ограничи само на високу моду, Коко Шанел је удахнула живост у женски стил облачења. Извлачећи инспирацију из једноставности и удобности мушке одеће, одбацила је корсете, скратила хаљине, осмислила женско одело, увела на велика врата малу црну хаљину, торбицу која је остављала руке слободним, децентан накит и бижутерију, као и надалеко познати парфем Шанел бр. 5.

Жена је "привилегована друга"

По многима најутицајнија феминисткиња 20. века, француска књижевница и филозофкиња Симон де Бовоар идејна је зачетница другог таласа феминизма. Док се први талас фокусирао на политичку и правну једнакост, други талас био је посвећен економској и друштвеној равноправности.

Де Бовоар се у свом епохалном делу Други пол (1949. године) бавила се, између осталог, темама о којима се у то време није јавно говорило - одрастању, менструацији, девичанству, женској сексуалности и полним односима, о положају жене у браку, где примећује да брак "готово увек уништи жену", која је у њему "привилегована друга".

Расправља и о односу религије према женама, абортусу и одгајању деце. На крају, француска филозофкиња наводи да се радује будућности у којој ће мушкарци и жене бити равноправни.

Иако је више од пола века била животни сапутник великог филозофа Жан Пола Сартра, никада нису ступили у брак. "За жену нема другог пута од оног који иде стазом феминистичког покрета и ослобођења".

Незадовољна положајем жена у годинама после Другог светског рата, Бети Фридан се често приписује да је својим делом Женска мистика (1963) покренула други талас феминизма. Иако се трудила да укаже на неједнак положај жена у друштвеном животу, била је велики противник екстремних феминистичких праваца који су се касније појавили.

Један је од оснивача америчке Националне организације жена и била је њена прва председница. Активно се борила за основне феминистичке принципе све до смрти 2006. године.

Беназир Буто била је пакистанска премијерка у два наврата и прва жена која је предводила парламентарну већину у постколонијалној муслиманској земљи. Била је једна од најодговорнијих за модернизацију земље и спроведене социјалне реформе и веома поштована политичарка широм света.

Убијена је 2007. године када се скоро десет година након губитка власти вратила у земљу, планирајући да се кандидује на изборима наредне године. Након смрти стекла је култни статус.

Ово су само неке од великог броја жена које су обележиле борбу за једнакост полова, а списак шампионки у тој борби далеко је од коначног. У савременом добу барјак су преузеле бројне жене, од британске глумице Еме Вотсон до пакистанске активисткиње и Нобеловке Малале Јусуфзаи.

РТС, Душан Дреновац