Певач, композитор, текстописац, музичар, аранжер, гег мајстор, имитатор... добри дух осамдесетих. Свој хумор показивао је не само као члан „Индексовог позоришта”, него и на концертима свог бенда, који је био и јединствени балкански кабаре.

- Он је дуго био мејнстрим овог града и број један у поимању неких нових праваца у култури. Кретао се по културним установама, али и по клубовима и кафићима. Сви су га знали. Био је дежурна фаца тог доба - присећа се Жељко.

„Лептири” су почели као акустичарска група да би касније прешли на струју. Било је тада тешко објавити први албум, а поготово за кућу попут ПГП-а.

- Неша је имао 200 наступа пре него што је уопште могао да сними прву плочу. Али, после 200 малих наступа уследио је концерт у Дому синдиката. Када су се појавили на састанку код директора, он их је питао ко су, на шта му је Неша рекао да су они „Последња игра лептира”. Питао их је: „А шта бисте ви?” „Да одржимо концерт” „Па како, ово је Дом синдиката?”

И заиста, та сала је тада била неприкосновена, али на наговор људи из Радио Београда, пустили су их да наступе. Без икакве рекламе, продали су не само тај концерт, него и следећих седам заредом, а затим у три месеца још осам - присећа се Жељко невероватног бенда који је одавно нестао, али чије песме и даље пева готово цела Србија.

Улица са Нешиним именом?

Плато испред Центра за културу „Влада Дивљан” носи име Неше Лептира. У Лајковцу је спомен-лоча на којој су урезани његови стихови, а Кнић и Пирот добили су улице назване по овом уметнику. Његов брат Жељко најављује да ће се потрудити да поднесе иницијативу да се и једна београдска улица назове по Неши, пошто је у овом граду, посебно на Новом Београду, све време живео и стварао.

Ана Вуковић, Политика

Последња игра лептира - Наташа - (Aудиo 1997)