- У један сат поподне дошла је у Српски дом песникова родбина, а касније су чланови Српског певачког друштва `Гусле` и хрватског `Хрвоја` изнели ковчег из Дома и унели га у кола. И тело мртвог Шантића по дивном ведром дану прошло је на своју последњу шетњу кроз Мостар - наводи се у књизи.

Поворка је обишла око целог Мостара и у њој је учествовало целокупно грађанство.

- Овакву жалост и овакав погреб Мостар није никада до сада видио. Од Српског дома до гроба, било је 15 говорника, који су о песнику говорили у име разних организација, певачких друштава, књижевних часописа - наводи се у књизи.

Додаје се да су аероплани кружили над поворком која је обилазила Мостар, а да су дуж улица стајале масе света које су испраћале песника, док су све радње биле затворене.

- А народ, било муслимани, православци или католици подеднако је туговао и оплакивао свог великана и песника. Сви су говорници истакли Алексу Шантића као песника јединства и братства, али као да је то најдирљивије учинио мујезин, који је при проласку спровода са минарета Церничке џамије топлим гласом отпевао последњу молитву праштања - додаје се у књизи.

Пратња је трајала пуних пет часова. Мрак је већ био увелико пао када је, кроз многобројне почасти и густе редове тронутог народа, измучено тело неумрлог Шантића спуштено у херцеговачку земљу при романтичној светлости буктиња.

Алекса Шантић рођен је 27. маја 1868. године у Мостару, где проводи највећи део свог живота. Отац му је умро у раном дјетињству, па је живео у породици стрица Миха званог "Аџа". Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и сестру Персу, док му је друга сестра Зорица умрла још као беба. Пошто је живио у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, а онда се 1883. године вратио у Мостар.

У граду је затекао "необично мртвило", које је било последица "угушеног херцеговачког устанка против Аустрије". У прво време био је прилично повучен, водио је књиге у породичној трговини и читао листове и књиге до којих је могао доћи у Мостару.

Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Аутор је антологијских песама "Остајте овде", "Емина", "Вече на шкољу", "Не веруј", "Претпразничко вече", а његов песнички опус сачињава више од 700 песама.

Почетком 1887. године постао је сарадник "Голуба", затим часописа "Босанска вила", па "Нове Зете", "Јавора" и "Отаџбине". Наредне године основао је Српско певачко друштво "Гусле", а затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора "Просвете".

Припадао је мостарском кругу књижевника окупљеног око листа "Зора", који је покренуо са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем.

У Првом светском рату аустроугарске власти хапсиле су га као "истакнутог српског националисту".

На почетку свог песничког стваралаштва био је под утицајем српских песника Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја и Војислава Илића, али је онда изградио властити песнички израз, карактеристичан по елегичним и родољубивим мотивима.

Своју највећу песничку зрелост Шантић је достигао између 1905. и 1910. године када су и настале његове најлепше песме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса због социјално и национално обесправљеног народа коме је и сам припадао.

Његова муза је на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.

Родољубива поезија описује родну груду и домаће огњиште /"Моја отаџбина"/, а у неким од својих најпотреснијих песама Шантић пева о патњи оних који заувек напуштају домовину и одлазе у туђи свет /"Остајте овдје" и "Хлеб"/.

Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа /"Ми знамо судбу"/.

Љубавна поезија мостарског пјесника развила се под јаким утицајем севдалинке. Амбијент његових љубавних песама је амбијент баште, бехара, хамама, шедрвана, а девојке које се појављају у његовим стиховима су скривене лепоте, окићене ђерданима. Таква је песма "Емина", а дух те песме је толико "погођен" да је песма ушла у народ и пева се као севдалинка.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.

Више школа у Републици Српској и Србији, као и једна школа у Сарајеву носе његово име. По њему је названо и једно место у Војводини.

Нажалост, у његовом Мостару, само у трећини његове улице, данас стоји табла са његовим именом, а гимназија која је носила песниково име преименована је у Гимназију Мостар.

У Мостару је остао само Шантићев парк где се налази и његов споменик.

Српско просветно друштво "Просвета" - Градски одбор Мостар и Српско певачко и културно-уметничко друштво "Гусле" у Мостару, сваке године организују "Шантићеве вечери поезије", а сваке треће године на манифестацији се додељује и Књижевна награда "Алекса Шантић".

Ова друштва заједно са Српском православном црквом сваке године обележавају и годишњицу његове смрти. Ове године до Шантићевог гроба ићи ће "Шантићева светосасвка литија" од Старе цркве у Бјелушинама. Литија ће бити и у знаку подршке православном народу у Црној Гори који се бори за своје светиње.

СРНА