Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Са само 36 проживљених година, Милан Младеновић успео је да постане једна од најпознатијих и највољенијих славних личности на овим просторима, текстописац култних песама и човек који се храбро побунио општем повампирењу националистичких осећања на просторима бивше Југославије.

Двадесетпет година је прошло од смрти Милана Младеновића. Са турбулентним временом, мрачним осећањима и мржњом око себе борио се успешно, али је „Дечак из воде“ изгубио борбу са раком панкреаса када је имао тек 36 година. Иако је рано преминуо, Младеновић је оставио велики траг на тадашњу музичку сцену и урбану културу.

Рођен је 21. септембра 1958. године у Загребу. Отац Спасе био је војно лице, родом из Крушевца, а мајка Даница пореклом из Макарске. Због очевог позива, када је имао шест година, породица се преселила у Сарајево, а детињство у Валтеровом граду обележено му је било бунтовничким периодом, који је, према његовом сведочанству, мрачно утицао на њега. Ипак, није све било лоше у граду на Миљацки. Тамо је трасирао свој музички пут. Прве акорде научио је код чувеног сарајевског рокера Гарија Гаринче.

После шест година проведених у Сарајеву, 1970. преселио се у Београд, где је уписао Једанаесту гимназију, у којој је са основао свој први бенд „Лимуново дрво“.

Млади бенд наступао је на бројним гитаријадама по Београду, у Дому омладине, као и три самостална концерта. Нови талас (New Wave) чинило се да савршено одговара Младеновићевом карактеру, а он је савршено јахао на њему.

Нова деценија дошла је као окидач за промене. Осамдесете године са легендарним Душаном Којићем Којом и Иваном Вдовићем оснива групу „Шарло Акробата“, која је изнедрила неке култне песме, као Нико као ја, Она се буди, Мали човек...

Упркос краткој каријери, „Шарло Акробата“ имао је великог утицаја на тадашњу „њу вејв“ сцену.

Овај период је за Милана остао у лепо сећању, што је и забележено у монографији Дечак из воде, Флавија Ригоната: „Осамдесет прва, друга и трећа биле су веома интересантне године, јер је тада била манија журки по Београду. Нешто у ваздуху је висило, нека добра атмосфера, сви су били заједно и сви су имали симпатије за своје ближње. Из те еуфорије испливале су три београдске групе - 'Идоли', 'Електрични оргазам' и 'Шарло Акробата'.“

Крајем 1981. године школским другом Драгомиром Михајловићем Гагијем (са којим је основао „Лимуново дрво“) формира „Катарину II“. Већ наредне године придружује им се Маргита Стефановић Маги на клавијатурама, а 1983. бас преузима Бојан Печар, а за буњеве седа Вдовић.

Група је 1984. године избацила истоимену албум Катарина II, који су обележиле песме Треба да се чисти, Ја знам, Јесен...

Гагијев проблем са законом и краћи боравак у затвору резултирао је његовим избацивањем из групе, али он као носилац имена групе ускраћује осталима право да га користи.

ЕКВ и јуриш на врх

Због тога група мења име у „Екатарина Велика“, а Вду за бубњевима мења Иван Феце из „Луне“. Истоименим албумом, издатом 1985. године, ЕКВ се намеће као један од најозбиљнијих представника „њу вејва“ у СФРЈ, а трећи албум С ветром у лице из 1986. године, група долази у врх југословенске рок сцене и одатле не силази све до Младеновићеве смрти.

Прве песме албума Буди сам на улици, Ти си сав мој бол и Као да је било некад, одмах су најављивале да се ради о изузетном издању.

ЕКВ се у том периоду одликовао сталним турнејама и концертима широм земље. Током 1987. године, бенд је радио и стварао пуном паром. Путујући и наступајући, турнеју из прошле године завршили су невероватном серијом од шест потпуно распродатих концерата у Дому омладине.

Исте године бенд објављује и четврти студијски албум Љубав, који се често наводи као најбољим издањем групе, али и једном од најбољих у историји југословенске рок сцене. Поред мене, Љубав, 7 дана, Земља, само су неки од хитова са албума.

Многи критичари и обожаваоци примећивали су да се у песмама виде суптилни трагови Младеновићеве депресије. У прилог таквим мишљењима иде и пети студијски албум Само пар година за нас, издат 1989. године, који је својеврсни мрачнији наставак Љубави.

Хитови као што су Круг, Срце и Пар година за нас, са тежим мелодијама и споријим ритмом давали су читавом албуму неку мрачну димензију, која би се могла протумачити као нека врста предосећања будућег распада државе и избијања рата.

Милан Младеновић се никако није мирио са избијањем рата. Почетком сукоба формирао је, са члановима „Партибрејкерса“ и „Електричног оргазма“, супергрупу „Римтутитуки“, која је била фокусирана на антиратне поруке.

Најпознатија песма Слушај вамо! са рефреном „Мир, брате, мир“ постала је заштитни знак бенда.

Док је трајала опсада Дубровника, на једном концерту је позвао да се одржи минут ћутања, што је наишло на негодовање публике, а концерт „Римтутитукија“ у Бањалуци отказан је зато што је експлозивом срушена Ферхадија, најстарија џамија у том граду.

Ратне страхоте, санкције и опште тешко стање у земљи, одразило се не само на Младеновића, већ на читаву групу ЕКВ. То је посебно било евидентно на албумима Дум дум и Неко нас посматра.

„Моја прва и највећа жеља би била да се пробудим и да установим да је деведесета и да кажем: Ух, ал сам нешто ружно сањао!“, рекао је у једном интервјуу.

Почетком 1994. године, ЕКВ почиње да ради на новом албуму, али убрзо и прекида због здравствених проблема Младеновића. У августу на фестивалу у Будви последњи пут су наступили, а дан после хоспитализован је и откривен му је рак панкреаса.

Мање од три месеца касније, 5. новембра Младеновић је преминуо у Београду.

PTC