Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Истакнути српски научник, правник, историчар, књижевник и политичар, академик, ректор и вишедеценијски професор Универзитета у Београду, рођен и преминуо у емиграцији, једна је од најзначајнијих личности националне и регионалне друштвене сцене прве половине 20. века. Пребогата биографија Слободана Јовановића (1869-1958) уклопила се у изложбени простор Галерије Српске академије наука и уметности тако да ће бити подједнако интересантна и онима који о њему не знају много, али и онима који су више него упућени - од вечерас у 19 сати па до 27. новембра велики број разнородних артефаката умрежених називом „Свет и време Слободан Јовановића” биће пред публиком.

Замисао др Бориса Милосављевића, вишег научног сарадника Балканолошког института САНУ, аутора ове изложбе којом се обележава 150 година од рођења Јовановића и пратећег каталога, одмотава се пред посетиоцем попут документарног филма - у распону од уметничких садржаја, преко папирне грађе, обиља фотографија, информативних панела и комада покућства, па до ретких приватних снимака који Јовановића приказују у интимнијем светлу и који сада могу јавно бити виђени први пут. Поставку отварају два портрета, први, који је насликао Марко Мурат у време док је Јовановић био на челу Универзитета у Београду, и који се ретко виђа будући да се налази у Свечаној сали Ректората, одакле је позајмљен за ову прилику, и други, који је потписао Урош Предић, а затварају је ретка два филма и серија слајдова из породичне заоставштине путем којих упознајемо Јовановића и као великог хуманисту и љубитеља животиња. 

То потврђују и писма која је слао својим сестрићима и у којима је, у виду басни, говорио о бројним догодовштинама његових љубимаца, поменуо је пред новинарима Милосављевић. Он је нагласио да је истраживање Јовановићевог дела и живота најсличније анализи српске државе од почетка 19. па све до шездесетих година 20. века.
- Ту су коментари његових савременика, што је веома битно, јер је тешко разумети да је неко ко се налазио у средишту културног и интелектуалног живота једног простора био после тако лако заборављен. Подсетили смо на цитате Јована Скерлића, Милоша Црњанског, Исидоре Секулић. Изложени су Јовановићеви документи који говоре о његовој дипломатској каријери и професорском раду. Поставку чине и дела која су утицала на Јовановића, па ће тако моћи да се виде и књиге његовог прадеде Константина Маринковића, међу којима су и важни преводи попут оног под насловом „Откриће Америке” који се чува у Народној библиотеци Србије. Ту су и фотографије његовог оца Владимира Јовановића који је био последњи председник Српског ученог друштва и његове мајке, рођака, породичне куће у Симиној улици, а успели смо да добијемо и оригинално кућно канабе које је његова сестра продала непосредно пред рушење тог објекта шездесетих година прошлог века и које се као вредан експонат чува у Музеју примењене уметности у Београду - испричао је Милосављевић.

Јовановић је, поред свега поменутог на почетку текста, био и председник Српске краљевске академије, уредник „Српског књижевног гласника”, а био је и сарадник „Политике”. Школовао се у Минхену, Цириху, Женеви и Паризу, био је оснивач и председник Српског културног клуба, у Балканским ратовима и Првом светском рату био је шеф Ратног пресбироа Врховне команде. Учествовао је у раду четири наше владе, два пута као председник и два пута као потпредседник. На политичком суђењу одржаном јула 1946. осуђен је у одсуству на двадесет година робије с принудним радом и конфискацију целокупне имовине да би био рехабилитован 2007. године, док су његови посмртни остаци пренети у Београд 2011.

Научни скуп који се унутар наше академије одржава 7. и 8. новембра и монографија о Слободану Јовановићу, која ће бити објављена, употпуњују ово академијско подсећање на њега.

Први Слободан у Срба

Академик Коста Чавошки подсетио је да је јунак ове изложбе први човек који је понео име Слободан када је реч о Србима.

- Његов отац Владимир био је велики поклоник Џона Стјуарта Мила па је у његову част, односно у част слободе свом првенцу дао име Слободан, а кћери име Правда. Занимљиво је да се његово име врло лепо примило међу Србима, па данас има много Слободана и Слободанки, али име Правда није, можда и због тога што је у Срба основно начело и вредност слобода, док се до правде много не држи. Јесмо слободољубиви, али нисмо правдољубиви.

Милица Димитријевић, Политика

Марко Мурат, Портрет Слободана Јовановића (из периода када је био ректор Београдског универзитета)