Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Кад мало боље размислим, свако од нас је помало Александар. Обрадовић, Вучић, Вулин или неки четврти.

Најмање је, нажалост, Обрадовића. Не, не мислим на Бошка, рекох већ да се у сваком од нас крије неки Александар. Елем, да је у Србији више људи као што је узбуњивача из ваљевског Крушика, уверен сам да би свима било боље. Пардон, не баш свима. Некима баш не би било добро. Ево, на пример, да је више таквих Александара (Обрадовића) не би било добро бар двојици његових имењака - Вучићу и Вулину.

Тим пре је права штета што о открићима Александра Обрадовића скоро ништа не знају гледаоци телевизија са националним фреквенцијама и читаоци провладиних таблоида. Немају они појма ни да је овај храбри супруг, отац осмогодишњег сина, и сам син забринутих родитеља, брат као и он храбре сестре, уопште малтретиран, хапшен, привођен. Они знају само да је Владимир Орлић, заменик председника посланичке групе СНС у Скупштини Србије прошле недеље, пред милионима сведока, на јавном сервису, скресао у брк Ђорђу Вукадиновићу прекорним и строгим питањем у стилу „о чему причаш, а ко је то у затвору“?

Стварно, колико је људи који се као слободно крећу по Србији, а у ствари нису ни свесни да живе као у затвору? И да су мање слободни од једног човека коме је до даљег продужен кућни притвор?

Не сумњам да би Орлић и његови страначки ортаци више волели да Александра Обрадовића заправо и нема него да га има, па макар и у затвору, али стиче се утисак да чине све да заташкају причу о спорној трговини оружјем, у коју је умешан и Бранко Стефановић, отац министра полиције Небојше из Београда. Први у томе предњачи један други Александар, у ствари Александар Први. Он, на пример, данима негира право Обрадовићу да уопште може да рачуна на статус узбуњивача. И чик да видим тог мајчиног сина у правосуђу који ће стиснути петљу и супротставити се „најбољем студенту Правног факултета у новијој историји Србије“ и заштитити узбуњивача из Ваљева од извршне власти, којој је једини циљ да заташка још један случај у којем је њихов припадник ухваћен са до лаката у мед умоченим рукама.

„Узбуњивач да будеш, мораш да пријавиш Тужилаштву или овлашћеном органу у предузећу, а он ништа од тога није урадио“, пресудио је Александар Први на ТВ Прва пре неколико дана. И да не би неверне Томе (не мислим притом на Тому Николића) оставио да сами просуђују ко је у целој овој причи добар, а ко лош и зао, Вучић је и пресудио: „Радио си ти то због нечег другог. Мама те тамо довела 2005. Замисли, мама те довела да те ту запосли, па ти мама и девојку запослила“, декламовао је, видно изнервиран, човек који се представља за председника свих грађана Србије, као да је, Боже ми опрости, љут што Александар О. није њега молио за посао, као што то раде десетине хиљада припадника СНС-а.

У Крушику, каже Вучић, није било ништа спорно. Све су медији измислили. Мада, истини за вољу, оних који су све прећутали има бар 100 пута више. Малобројне који су се дрзнули да пишу о сумњивим пословима министровог оца председник је оптужио да воде „кампању против Небојше Стефановића, иако цео случај нема везе са његовим оцем“. „Никакве то везе нема са фирмом Небојше Стефановића“, поручио је Вучић. Надам се, искрено, да је то био лапсус, да председник није ни мислио на Небојшу, већ на Бранка, да Стефановић јуниор, бар откако је министар, нема фирму, као што је имао пре него што је ушао у Владу и као што их, не једну, већ неколико, има његов отац, о чему је НИН писао више пута. И све су те фирме, да не буде забуне, отворене откако му се син уселио у Немањину 11. Тада је укапирао да је рођен за бизнис. Пре тога, прича се да је Вучић лично, још док је био у опозицији, од директора Телекома Србија тражио да запосли Бранка. Па, где му је тада био предузетнички дух?

Не мислим као неке колеге да председник Вучић напада имењака из Крушика зато што не зна до краја о чему се ту ради. Напротив! Што га више напада, све сам уверенији да о целој овој причи о трговини оружјем зна много више него што сам у почетку мислио. И зато ова прича мора да се исприча до краја. До тада сви смо ми Александар. Осим Марка Бастаћа. Он је ухваћен у покушају да у земљу у кешу унесе 12.750 евра. А да је слушао Вулина, у два пута би донео по 6.375 евра и не би прекршио царински закон. Или, да је слушао Вучића како СНС финансира своју кампању, повео би неког са собом да му он пренесе пола пара.

Милан Ћулибрк, НиН