Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Подвиг и трагедија борца који је подигао заставу на „Албанију“

Сећање на младог борца Миладина Петровића, који је у ноћи 19. октобра подигао заставу на "Албанију". Рањен док је подизао заставу на врх палате, а два месеца касније погинуо на Сремском фронту

Једна од најузвишенијих прича које су забележене током борби за ослобођење Београда, подвиг је младог Миладина Петровића, који је, у ноћи 19. октобра 1944. године, истакао заставу слободе на престоничкој Палати "Албанија". О овом подвигу, деценијама касније, сведочили су, са поносом, његови преживели саборци и сачували име јунака од заборава. 

Био је борац Друге чете четвртог батаљона Осме црногорске ударне бригаде. Пушкомитраљезац. Бригади се, како су борбе за ослобођење напредовале, прикључио као и бројни млади људи, у полету и заносу да што пре ослободе главни град од фашистичког, немачког окупатора.

- Добро се сећам тог младог, крупног момка. Могао је, можда, да има не више од 18 година - сведочио је пуковник Илија Прелевић, политички комесар у Другој чети Четвртог батаљона Осме црногорске. - Био је у сукненом оделу, шајкача са великом петокраком. Одмах сам га упитао: "Одакле си?" Одговорио је: "Ја сам Миладин Симеона Петровића из Бранковине код Ваљева." Одмах је затражио пушку. Рекао сам: "Пушка мора да се отме од Немаца, немамо ми магацин оружја."

Шест дана пре него што ће главни град бити коначно ослобођен, Осма црногорска ударна бригада нашла се на теренима Раковице. Један батаљон сукобио се са Немцима. У тој борби обрео се Миладин Петровић, мада његова Друга чета није учествовала у окршају. Миладин се највероватније на свој ризик прикључио осталим партизанима.

Тог 14. октобра ромињала је ситна, досадна киша. Борци, неиспавани, мокри. У заседно место бануо је Петровић и загрмео:

- Ево митраљеза! Хоћете ли сад да ми дате пушку?

Сећање пуковника Илије Прелевића:

- Сијао је "шарац" у рукама тог младића. Рекао сам му да задржи пушкомитраљез, али мора да научи да њиме рукује...

Само дан касније, борци Друге чете били су задивљени Миладиновим мајсторством у руковању пушкомитраљезом, раме уз раме са најбољима, Миланом Божовићем и Сретеном Живановићем.

Када је Четврти батаљон Осме црногорске ударне бригаде, борећи се за сваку зграду, сваки улаз, освајао Славију, овде је непозната девојка пришла Миладину Петровићу. Даровала му је извезену тробојку са петокраком и заветовала га да је подигне на највиши врх у Београду. Обећао је да ће јој испунити жељу.

Борбе су трајале, Палати "Албанија", тешко се прилазило. Гинуло се, али се није одступало. Прилаз згради је био штићен снажном ватром Немаца, са свих њених спратова. Са највиших делова тукли су снајперисти. Само дан раније, пре него што ће се застава завијорити, погинуо је Милисав Ђуровић, командант Четвртог батаљона Осме црногорске, народни херој. Палата "Албанија", како су говорили преживели, није за ослободиоце била значајнија од, на пример, железничке станице, електричне централе, поште или зграде Скупштине, али је представљала чврсто непријатељско упориште и морала је да буде очишћена од Немаца.

Пред зору, одлучујућег 19. октобра, групе бораца Четвртог батаљона савладале су простор до самог улаза у палату. Међу борцима који су се докопали улаза зграде били су Миладин Петровић, Милан Божовић и Сретен Живановић. На петом спрату, Немци су покушали да их "одсеку" од снага које су биле око зграде, али нису успели. Пробијајући се кроз кишу куршума, Миладин Петровић напредовао је ка врху "Албаније". Горе, на крову, била је група Немаца која је контролисала простор према Теразијама. Покосио их је митраљез младог Петровића. Убрзо се на врху палате завијорило знамење слободе.

- Миладин је тада рањен, али је одбио да иде у болницу - забележио је његов политички комесар Илија Прелевић.

После тачно два месеца, још сасвим неопорављен, Миладин Петровић, Симеонов син из Бранковине код Ваљева, погинуо је на Сремском фронту. У селу Каишевци, 18. децембра 1944. године.

НЕМЦИ СВЕ РУШЕ

Иако је Београд ослобођен, животи грађана су и даље били угрожени. Наиме, Немци су још 15. октобра 1944. године, пре коначног повлачења из града, формирали специјалну групу која је имала задатак да минира или запали веће државне и приватне зграде. Успели су да разоре 14 зграда, а 45 теже да оштете. Оштећене су зграде Класне лутрије и старог хотела "Македонија" у Васиној улици, а у минираној стамбеној петоспратници која се налазила уз зграду Класне лутрије, погинуо је велики број станара. Око Универзитетског парка запаљено је више зграда, као и у Улици маршала Пилсудског (данас Тадеуша Кошћушка), Змаја од Ноћаја и на Позоришном тргу (данас Трг републике). У току повлачења Немци су уништили и друге зграде, међу којима Радио-станицу, Руски дом, Прву мушку гимназију, Ђачку трпезу на Ташмајдану, Јавну берзу рада у Штросмајеровој, Народну банку. Запаљене су зграде Министарства финансија, Новинско-издавачког предузећа "Време" и друге. Слична судбина задесила је и многе приватне зграде на Дедињу, Сењаку, Чукарици, Бановом брду и у околини Калемегдана. Многе запаљене зграде нису изгореле. до краја, јер су грађани успели да угасе пожар. У згради Берзе рада била је смештена Библиотека Министарства социјалне политике и народног здравља и у њој је изгорело више од 20.000 књига и часописа.

РАТНИ ДНЕВНИК

У Ратном дневнику о операцији за ослобађање Београда Осме црногорске ударне бригаде, који се чува у Војно-историјском институту, записано је: "19. октобар, четвртак, време кишно. Непријатељ се налази на истим положајима и са Бежанијске косе стално туче у наше положаје артиљеријом. Наша артиљерија туче Теразије и Калемегдан. Борба у граду стално бесни. Први батаљон је избио на Теразије, а Четврти са једним одељењем, заједно са Првом пролетерском, напредује према 'Албанији'. Око 21 сат, завијорила се тробојка са петокраком".

Милена Марковић, В. Новости