Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Наг и „без шајкаче и опанака“, како је одмах приметила тадашња штампа, „на гребену града Београда, на ушћу Саве и Дунава“ једног октобарског дана 1928. године, освануо је „Победник“.

Дело вајара Ивана Мештровића временом је постало симбол. Заштитни знак Београда. Препознају га они који знају готово све о историји његовог настанка, као и они који о свему знају мало или нимало.

Прича о Победнику прича је о односу модерног и традиционалног, митског и стварног, уметнику и контексту у којем уметник ствара.

„Победник је једна од најважнијих скулптура овога тла која на неки начин показује капацитет скулптуре да у једном тренутку обједини место, облик и историјску артикулацију“, сматра вајар Мрђан Бајић.

За историчара уметности, Игора Борозана, Победник је један визуелни амблем који сажето и језгровито сублимира одређена осећања појединца и епохе, која су увек растегљива и мењају се.

Историчар Станислав Сретеновић подсећа да је скулптура Победника настала непосредно после Другог балканског рата. Мештровић је добио позив негде у лето 1913. године да направи споменик који би био део једне фонтане, која је требало да буде постављена на Теразијама.

„Августа месеца 1913. године српска победничка војска у два Балканска рата, заједно са регентом Александром улазе у Београд и пролазе кроз капије које су за ту прилику направљене и одлазе на Келемегдан како би ту, истог дана, открили споменик Карађорђу, Пашка Вучетића, једног далматинског вајара, који је требало да симболизује читаву српску историју од средњег века до тадашњег времена са Карађорђем као кључном фигуром“, додаје Сретеновић.

У тој архитектури сећања, друга важна тачка требало је да буду Теразије, као један од важних тргова на коме је требало да буде постављена фонтана и скулптура Победника. Међутим, Први светски рат је прекинуо тај рад. Мештровић је урадио одливак и послао га у Чешку на изливање, али статуа је остала у деловима у чешкој ливници чекајући крај рата.

„Следећи пут када се јавља интерес за ту фигуру је 1923. година када се Београдска општина интересује за споменик и то пре свега из финансијских разлога. Она је била урађена али је требало да се плати њено премештање из Чешке у Краљевину СХС. Тада крећу преговори и са самим Мештровићем како ће то да се изведе“, наводи историчар Станислав Сретеновић.

Наредни кључни моменат је 1926. година и локални избори у Београду. На тим изборима побеђује Коста Кумануди из Демократске странке. Као човек који је био близак круговима око Мештровића, Кумануди подржава повратак те фигуре на Теразије и тада се разбуктава веома оштра полемика у јавности.

Фонтана и Победник је требало да буду постављене на Теразијама на Видовдан 1927. године и требало је да симболизују сећање на све српске жртве током историје. Међутим, због жучне расправе у јавности која је настала пре свега због његове нагости, донета је одлука о постављању на нову локацију, односно Калемегдан, а као повод означено је обележавање десете годишњице поробоја Солунског фронта, октобра 1928. године.

Осим нагости, јавност је замерала и чињеницу да споменик нема национално обележје и симболику. Игор Борозан напомиње да је још од ренесансе установљена теорија прикладности. Поготову у романтизму и класицизму, с краја 18. и почетка 19. века, у целој европској јавности се водила велика борба и полемика између античких, апстрактних типова јавних фигуралних споменика и оних који изражавају нове националне особености.

„У јавности се чуло питање зашто победник не изгледа као, рецимо, Трећепозивац Стаменка Ђурђевића који се налази у Карађорђевом парку. Јавност је делом била за то да се по српском обичају прикаже Победник - Весник победе, док је Мештровић имао сасвим другачији израз, и желео је да представи једног силовитог и моћног победника као једну универзалну идеју, која је потом у том контексту смештена, да ли с правом или не, у један интегрални југословенски оквир и контекст који није дозвољавао истовремено партикуларне национализме. Што је веома комплексна и дубока прича“, напомиње Борозан.

Чињеница да је за постављање статуе Победника одабран Калемегдан, како наглашава Игор Борозан, такође није случајно и није нова идеја, јер су се још 1900. године у јавности чули гласови да Видовдански споменик, онај који је у Крушевцу или онај који је требало да буде урађен, да би требало да се постави на Калемегдан. Цео Калемегдан је требало да буде национални пантеон, што је и започето са Алејом великана. Нушић је пак, сматрао да Калемегдан треба да се денационализује, да буде само парк, а већина елите је сматрала да треба да буде Валхала у славу српске нације.

„Тај спис из 1900. године говори, ставите споменик Косовски на зидине градског бедема, (ту где је сада Победник), да би гледао према Србима у Војводини који треба да виде бљесак слободе. Године 1928. када се поставља Победник, у листу Време излази текст у коме се каже да је ту постављен да би показивао и указивао се према некадашњој Аустроугарској. Према томе, и та симболика постоји. Она није једина, а ни прича да је тако окренут зато што је нага фигура, па да не саблажњава даме, је мало више урбана легенда“, додаје Борозан.

Свако време даје смисао својим споменицима. Мештровићев Победник када је настао 1913. године требало је као део те фонтане да гледа према југу и југо-истоку, према побеђеном Османском царству и побеђеној Бугарској. А онда је у другим околностима, када се диктира југословенство, он постао симбол уједињења, симбол те нове државе и уместо Победника постаје Весник победе, додаје Станислав Сретеновић.

„Све ово о чему ми данас говоримо, да ли има шајкачу, да ли има кече, да ли је окренут лево или десно и тако даље, то на крају остаје као потпуно пребрисана локална прича која се с времена на време сетимо. Али ми имамо једну јаку вертикалу, фантастично пропорционисану, фантастично пласирану силуету града, имамо један симбол, колико год да хоћете да га банализујете, наг човек, изложен ударима ветра са мачем и птицом у руци. То говори својим елементарним значењима, и сви ови дневно-политички уписи из оба доба остају као нека аура, али заправо не нарушавају оно што је суштина“, сматра Мрђан Бајић.

Одлука о премештању са Теразија је била добра

Вајар Мрђан Бајић додаје да су они који су га преместили на Келемегдан згражајући се над наготом, у ствари урадили позитивну ствар и поставили га на фантастично место, са фантастичним пропорцијама, у једном упису у градску силуету која би без њега била сасвим другачија.

Део из емисије Час анатомије: Од споменика победи до Победника

Победник, будни чувар Београда иде на заслужени одмор