Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Када престанем да пушим?

Јулија Фергин већ осам недеља не пуши. Од тада се, каже, са њеним телом, али и психом, догодило много тога лепог. А шта тачно, то јој је објаснио Тобијас Ритер, експерт за питања зависности.

„Мама, умрећеш од пушења!" Што је мој син чешће био згрожен чињеницом да ме види како пушим, то сам ја самој себи све мање могла да оправдавам конзумирање дувана. И зато сам престала.

Последњу цигарету попушила сам пре два месеца. Стручњак за питања зависности Тобијас Ритер одушевљен је тим мојим потезом. Он руководи специјалном амбулантом за зависнике од пушења на клиници Универзитета Лудвиг Максимилијан у Минхену. „Кад престанете да пушите, врло брзо се у Вашем животу догађају многе позитивне ствари."

Веома брзо, веома много...

Већ после осам сати организам се много боље снабдева кисеоником, објашњава Ритер. После само дан-два, многи људи су рекли да им се „побољшала" чула мириса и укуса.

После две недеље, знатно се поправља и функција плућа, што се нарочито примети приликом бављења спортом. Али ја сам као пушачица имала осећај да сам у форми као и сада, после престанка пушења.

„Може да се догоди да имате чешће нападе кашљања, него што је то раније био случај", каже Ритер. „Разлог за то су плућа, која почињу да се чисте." А то „пролећно чишћење" траје око месец дана. „Осим тога, после месеца дана знатно је ојачан и имуни систем."

Уколико још месец дана будем успела да апстинирам, моћи ћу да се радујем и знатно бољем сну, каже ми Ритер. „Пушачи током ноћи доживљавају никотинску кризу. Због тога се додуше не буде, али спавају много немирније. После три месеца сан се опет нормализује."

Опасност од треће цигарете

Пре него што сам се одлучила за комплетну апстиненцију, мислила сам да је здравије смањити број цигарета. Али у том случају не бих смела да пушим више од две дневно: већ од треће отровни дим наноси велику штету телу.

„Ризик по кардиоваскуларни систем, дакле опасност можданог удара или срчаног инфаркта, не повећава се знатније, без обзира да ли пушите 3 или 20 цигарета", каже Ритер. Што се тиче канцера, ствар је другачија. Опасност расте са сваком појединачном цигаретом.

„Баш је добро што сте престали", стално ми понавља Ритер. Његова радост је заразна - јер је моје одушевљење због престанка било релативно скромно.

Притом сваки други пушач умире због зависности од дувана. Око 50 одсто њих чак и пре него што доживе 70. рођендан. „Најкасније са 50 година бисте осетили последице пушења", каже стручњак. И одједном сам ипак веома срећна што сам престала - пре него што „распад" не постане видљив.

Висок проценат „повратника"

Али није то било уопште лако. И нису ми била потребна помоћна средства, као никотински фластер, хипноза или акупунктура да бих се одрекла цигарета.

Чињеница да је била довољна само моја чврста воља, могла би да има везе са тим што сам релативно касно почела да пушим - тек са 21 годином. „То је још један разлог да будете срећни", каже Ритер.

„Већина пушача почиње између 12. и 16. године живота, док мозак још сазрева. Никотин је екстремно активан неуротрансмитер, који на одлучујући начин утиче на развој неуронских веза у мозгу."

Последица је зависност која траје читавог живота, и коју је тешко савладати самоснагом воље, објашњава стручњак.

Ритер је некако успео да се сад осећам и поносно и - олакшано. Али онда ми каже: „Од 100 пушача који као Ви престану да пуше, дакле без помоћи, њих 95 поново почне да пуши у року од годину дана." Тја...

Пушачка илузија

Један разлог за повратак у пушачке воде могла би да буде „пушачка илузија", зли психолошки трик никотина. Психичка зависност веома је јака, наглашава Ритер.

И зато сам и ја наравно насела на ту пушачку илузију: годинама сам себе уверавала да ме пушење смирује, да ми смањује стрес и нуди кратку паузу.

„У стварности, свака цигарета повећава број срчаних удара и чини Вас немирнијом", каже мој саговорник.

Чињеница да сам имала осећај да ме пушење смирује повезана је с тим да сам, након дуже паузе без цигарете, имала апстинентску кризу и да је моје тело захтевало нови никотин. „Цигарета Вам дакле узима немир који Ви као непушачица уопште не бисте ни осећали."

Павловљев рефлекс

Прва вечера са пријатељима, уз музику и вино, али без цигарете, била је прилично комична. Нешто ми је фалило и некако сам се чудно осећала. Годинама сам се веома успешно навикла на то да је пушење саставни део неких одређених ситуација: уз кафу, уз вино, током паузе.

„Функционише као код Павловљевог пса: дајете псу да нешто поједе и истовремено звоните звонцем. Кад-тад је довољно да зазвоните и пас већ балави", објашњава Ритер.

А код пушача то звонце звони стално - пуши се за опуштање и кад се неко жели „активирати". Као награда после обављеног посла, после јела, док се чека на аутобус или после секса. И тако даље. „Цигарете су чврсто интегрисане у свакодневицу пушача, то је проблем".

Желим престати. Али како?

Није лако престати. Тобијас Ритер зато своје пацијенте најпре умирује тврђењем да је неуспех саставни део процеса.

„Када ми пацијенти кажу да су већ пет пута покушали да престану са пушењем, онда ја прво одајем признање тим покушајима. То даје наслутити да је та ствар за њих веома важна."

То може да се научи као вожња бициклом, каже. Падови су саставни део, важно је опет устати и поново покушати. Осим тога, важно је сигнализирати мозгу да се нешто променило.

„Седите ујутро на неку другу столицу него иначе. Попијте чај уместо кафе. Биљку на Вашем радном месту ставите на неко друго место." Тако може да се превари Павловљев пас у глави пушача.

Интуитивно сам дакле све урадила како треба! Уместо да померам намештај, ја сам иза себе оставила своју свакодневицу и на пар дана отпутовала код најбоље пријатељице. У међувремену само ретко помишљам на пушење. Можда сам ја једна од оних пет одсто који „преживе" прву годину после престанка пушења?

А ако то и не буде случај, то не мора аутоматски да буде повратак на старо, каже Тобијас Ритер. 

„Једна цигарета је несмотреност. Тек од друге је то повратак пушењу."

DW (Дојче Веле)