Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

На данашњи дан пре 143 године рођен је српски писац, позоришни критичар и дипломата Милан Ракић.

Ракић је рођен 30. септембра 1876. године у Београду, а умро је у Загребу 30. јуна 1938. године од тешке болести, после неколико операција.

Уз Алексу Шантића и Јована Дучића, Ракић је трећи велики српски песник данашњице.

Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а Правни факултет у Паризу. По повратку у Србију се оженио, а затим запослио као писар у Министарству иностраних дела 1904. године.

После студија на Великој школи у Београду и факултетима у Француској, као свршени правник, Милан Ракић је ушао у дипломатску службу у којој ће провести тридесет година, службујући у Приштини, Скопљу, Солуну, Скадру, Софији, Букурешту, Копенхагену, Лондону, Риму.

Боравак у Приштини подстакао је настанак косовског циклуса, Копенхаген је инспирисао стихове "Вечитог путника", у Риму је, погођен сестрином смрћу, написао "Опроштајну песму", која је означила крај његовог песничког стварања, и то девет година пред смрт.

У дипломатској служби у иностранству био је скоро до смрти као посланик Краљевине Југославије. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922. године, а за редовног 12. фебруара 1934. године. 
Њему у част установљена је песничка награда Милан Ракић коју додељује Удружење књижевника Србије.

Ракић се својим првим песмама појавио у "Српском књижевном гласнику" 1902. године. Затим је објавио две збирке песама /1903. и 1912. године/, које је и публика и књижевна критика поздравила са одушевљењем.

Његове малобројне песме одликују се највишим уметничким особинама и представљају врхунац у изражају песничке школе коју је основао Војислав Илић.

Он је пјесничку вештину учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан.

Ракић је са Шантићем најуспешније обновио српску родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, прожето дискретношћу и смеровима модерног мислиоца. Његове мисаоне песме су јасне иако дубоке, једноставне и поред речитости, присне, топле и утешне иако прожете најснажнијим песимизмом.

Написао је укупно 64 песме и нешто позоришних критика, али највећи део онога што је у поезији створио, може да издржи и најстрожији критички суд. Посебно негује једанаестерац и дванаестерац, стихове звучне и гласне, саливене и савршене, који су за њега једина два стиха способна за израз. Од лирских облика најчешћи је сонет јер је огледало савршенства и песничког мајсторства.

Превођен је на француски, немачки, мађарски, бугарски, руски, италијански и енглески језик.
РТРС