Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Чачани су обележили 90 година од смрти једног од својих најславнијих и најомиљенијих суграђана - војводе Степе Степановића (1856- 27. aприл 1929.)  

Чувени војвода, истина, није рођен у Чачку, али се у овај град доселио после Великог рата и бриљантних победа које су га прославиле у целом свету. У граду на Морави је и умро, па је сахрањен на чачанском гробљу, где га је на вечни починак испратила маса од неколико десетина хиљада људи.

Међу хиљадама оних који су дошли да се опросте од творца велике победе на Церу били су и краљ Александар, који је после рата зазирао од сусрета са њим скоро колико и Степини ратни противници од боја са њим, који су, такође, дошли на сахрану некадашњег љутог непријатеља.

Његови војници из Друге армије испратили су га плотунима из топова. Сахрана војводе Степе је, кажу упућени, била је једна од највећих сахрана икада виђених на простору од Београда до Ужица.

Људи су, како је забележено, хрлили у Чачак да испрате генијалног војсковођу који је униформу носио и у пензији. У њој је и умро на тврдом војничком кревету скромне куће у центру Чачка. Ту кућу дао му је таст Веселин Миловановић, тадашњи начелник Крагујевачког округа. У њу се по завршетку Великог рата уселио са супругом Јеленом и ћеркама Милицом и Даницом и у њој живео до смрти.

За тих 10 година, колико је провео у Чачку, велики војвода је међу суграђанима остао запамћен по невероватној скромности. На почетку није веровао да командант чија се ратна стратегија изучава у најпрестижнијим војним академијама света сам цепа дрва, једе искључиво војнички хлеб и живи сиромашки као већина његових тадашњих комшија, иако на то, за разлику од њих, није био принуђен.

Иако му је нуђено, а и по законима је имао право на то, приликом одласка у пензију војвода Степа је могао да живи у раскошној вили. Држава му је нудила на коришћење мерцедес, један од четири које је купила, обезбедивши му и возача. Војвода је то, међутим, одбио, уз образложење да је аутомобил државна имовина коју треба чувати и да је бензин скуп.

Још већи шок је изазвао када му је војник донео прву пензију. Ни њу није хтео. Рекао је да је у питању много новца и да држави треба да се даје, а не да се од ње узима.

Он, колико се зна, од Краљевине СХС није узео ништа иако је био један од најзаслужнијих за њено стварање. Пензионерске дане у Чачку проводио је под старом вињагом испред куће, где је читао књиге. Шетао је до Мораве, а крај ње је имао своју клупу.

Чачани су га поштовали, а и он њих иако су га разљутили када су почели да прикупљају новац да му подигну грандиозни споменик. Отишао је до управе града и од руководилаца тражио да прикупљени новац искористе за изградњу нове школе.

Споменик скромног изгледа, изграђен од белог мермера, сам је подигао за живота. Хтео је да буде што једноставнији, али му јеплан умало покварио каменорезац. Мајстор је на своју руку исклесао све Степине победе. Војводу је то наљутило, па се побунио и од мајстора тражио да избрише све што је уписао.

- Нису то само моје победе већ победе свих српских војника - загрмео је, према предању, на мајстора војвода.

"Напред у бој"

Када је војводу, измученог многим биткама, болест оборила у кревет, многи Чачани, међу којима је било много ратника, долазили су у двориште Степине куће и молили се за његово оздраљење. Ипак, војвода је умро 27.априла 1929. године, сат и по пре поноћи, у свом војничком кревету и покривен, по својој жељи, војничким шињелом. Његове последње речи биле су : "Наперд у бој"!

Тело војводе Степе прво је било изложено у његовој војничкој соби у кући, а потом и у чачанској цркви. Пред смрт, осећајући се да му се ближи крај, својој супрузи Јелени, дао је два завежљаја са новцем - један да има од чега да живи, а други за сахрану, јер није желео да буде сахрањен о државном трошку и од народних пара.

Његове последње речи, како се прича, биле су "Напред у бој".

Чобански штап му скројио судбину

Војвода Степан Степа Степановић рођен је 12. марта 1856. у Кумодражу код Београда, где се његов чукундеда доселио. Војводин деда Степан, по коме је Степа добио име, био је борац и под Карађорђевом и под заставом Милоша Обреновића, па се у фамилији неговао култ ратника.

Међутим, Степа је растао обављајући сеоске послове, а најчешће је, што је сличност и са другим српским војводама, чувао стоку. Када је дошло време да Иван и Радојка, Степини отац и мајка, одлуче кога ће од двојице синова школовати јер за обојицу није било новца одлука је донета на необичан начин.

Степан и његов брат Марко, који је, исто као и Степа волео школу, рукохватом пастирског штапа одлучили су ко ће ићи на школовање. Последњи рукохват припао је Степи, што му је отворило врата за школовање. Основну школу војвода је завршио у Кумодражу. Потом је ишао у шестогодишњу гимназију, која се тада налазила у Капетан Мишином здању у Београду. новац за школовање обезбеђивао је служећи код имућнијих Београђана.

Степа тек 16. у класи

Кључни догађај у животу Степе Степановића била је његова одлука да упише у тек основану Артиљеријску школу, претечу Војне академије, као један од првих од 29 питомаца. Међу осталима био је и војвода Живојин Мишић. Међутим, ни Степа, а ни Мишић нису били међу најбољим питомцима, јер је Степа био 16. у класи, а Живојин Мишић тек 19. али им то није сметало да у ратовима и борбама покажу свој ратнички таленат и сврстају се у ред највећих војсковођа тог времена.

З. Марјановић - Вести