Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

У богатој заоставштини славног сликара су дописнице и разгледнице које су му упућивали и желели добро здравље Лаза Костић, Паја Јовановић, Богдан Дунђерски, Стеван Сремац, Богдан Поповић

Довољно је само рећи Урош Предић. Наш великан, бард сликарства, један од највећих српских сликара реализма. Из родног Орловата, у Банату, доспео је до неслућених висина у сликарству, остављајући на платнима стварни живот обичних људи, мада је дао и велики допринос црквеном сликарству и портретима.

О његовом животу, стваралаштву, студијама у Бечу, у класи професора Грипенкерла, углавном се све зна. Овога пута откривамо нешто мање познато: преписку славног сликара са многобројним пријатељима, познатим и умним људима из времена у којем је стварао. Да су поједини наши великани волели да му пишу, посебно дописнице - разгледнице, види се и по грађи која се чува у Музеју књиге и путовања, а која обухвата око 1.700 докумената.

Породица у Орловату

Боравећи у многим местима, од Новог Сада, Сплита, Вуковара, Пизе, Беча, немачких градова редовно се јављао својима и бринуо о њиховом здрављу и свакидашњици. Више од 80 дописница упутио је својим најближим у Орловату. Његова заоставштина сачувана је у зрењанинском Музеју, где је у легату око 900 цртежа, записа и личних ствари. Део преписке је у панчевачком Архиву, као и у Музеју књиге и путовања у којем се чувају изузетно драгоцене дописнице, упућене уметнику од Лазе Костића, Паје Јовановића, Богдана Дунђерског, Стевана Сремца, Богдана Поповића...

Лази нацртао славску икону

Познати велепоседник Богдан Дунђерски, онај коме је припадао и дворац „Фантаст”, у близини Бечеја, био је сликарева мецена. Јануара 1926. године он се одмарао у немачкој бањи Бад Наухеим, одакле је Предићу честитао божићне празнике и Нову годину, упутивши му најлепше жеље и срдачне поздраве. Годину дана касније дописницом му се јавља из Напуља: „Драги Уроше, данас полазим одавде, још нисам опредељен куда. Време је дивно, уживао сам овде...”

Лаза Костић славном сликару пише из Беча 19. фебруара 1908. године, а дописница је адресирана на Орловат. Најсрдачније га поздравља, у нади да ће се видети те исте године, јер је песник планирао боравак у отаџбини од 20. до 31. маја. У тексту помиње и своју славску икону коју му је Предић насликао.

Из београдске Улице Васе Чарапића сликару, који је тог јула 1927. године боравио у Дрездену, дописницу шаље Богдан Поповић, писац и један од најзначајнијих српских књижевних критичара: „Мило ми је што Вам је место, у којем сте, по вољи... У Београду је страшна врућина. Путујем 10. јула у Минхен, па бих волео да дођем и у Дрезден... Чисто је у свему овоме најбоље, то је име Васе Чарапића...” Захваљујући тој дописници, данашње генерације могу да виде како је београдска Улица Васе Чарапића изгледала пре 91 годину.

Поздрав из Љубљане

Ред по ред, дописница по дописница, и ето богате заоставштине славног уметника. У њој је и дописница са жигом од 20. марта 1938. У Љубљани се тада окупио велики број сликара на Конгресу ликовних уметника. Због болести Предић није могао да присуствује, па су сликари одлучили да се сви потпишу на дописници, тачније разгледници са мотивом Љубљане, и да му је пошаљу у Београд, у Улицу Жоржа Клемансоа. На њој су потписи 22 сликара, у то доба најпознатијих уметника централне и источне Европе.

Више од 20 дописница је сачувано као доказ преписке Стевана Мокрањца и његове породице са Урошем Предићем, са којим су били и у родбинским односима. Славни сликар је сву ту преписку брижно чувао. Сад је она део његове богате заоставштине и путоказ времена како се тада живело, куда се путовало, а пре свега како су родбина, пријатељи и колеге уважавали једни друге.

Херцеговачки бегунци

Једно од најпознатијих Предићевих дела је, свакако, „Косовка девојка” из 1919. године. Ту су и слике „Херцеговачки бегунци” и „Сироче на мајчином гробу” које је на изложби у Паризу 1889. откупио и поклонио Народном музеју у Београду наш такође славни Михајло Пупин. Иконостаси цркава у Бечеју и у родном Орловату су његово дело, баш као и иконостас у капели бечејског велепоседника Богдана Дунђерског, који је био сликарева мецена.

Чувени су Предићеви портрети председника Академије наука, Симе Лозанића, Стојана Новаковића, Јована Жујовића, Јована Цвијића, Ђорђа Вајферта, Слободана Јовановића, Богдана Гавриловића и Александра Белића. Сликао је Предић и путовао по светским метрополама. По упутству свог бечког професора, али и архитекте Ханзена, урадио је 13 слика митолошке садржине за фриз Парламента у Бечу. Породичне прилике су утицале да се 1885. врати у домовину и да настави да ствара са још већим еланом. Тако су настала многа његова дела, од „Свети Сава благосиља Српчад” до портрета Михаила Петровића, Ксеније Атанасијевић, Бране Петронијевића и других.

Мирослав Стефановић, Политика