Као мотив на марки приказано је дело Адама Стефановића „Али Риза-паша предаје кључеве града кнезу Михаилу”, настало око 1867. године, док су мотиви на блоку уље на платну Барона Шолтена из исте године, затим литографија „Михаило М. Обреновић Трећи књаз србски”, коју је у Бечу 1864. године израдио Јозеф Антон Бауер, као и „Карта Књажевства Србије”, бојена литографија (Беч, 1845.) коју су израдили Јован Бугарски и Анастас Јовановић. Мотиви на коверти су бојена литографија Јулије Витгенс, настала у Бечу 1864. године, фотографија „Српска делегација предвођена кнезом Михаилом у Цариграду 1867. године” и „Карта Књажевства Србије” Јована Бугарског и Анастаса Јовановића.

Први и Други српски устанак означили су почетак обнове српске државности. Кнез Милош Обреновић (1815–1839) вештим потезима је сузбијао турску, а проширивао српску власт. Хатишерифом из 1830. године Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства. Турске посаде остале су само у Београду, Шапцу, Смедереву, Ужицу, Соко-граду и Кладову. Тиме је модерна српска држава обновљена на простору на којем се 1459. године угасила Српска деспотовина. Хатишерифом из 1833. године Србији је присаједињено и шест нахија изван Београдског пашалука.

Другом владавином кнеза Михаила (1860–1868) започела је одлучујућа фаза борбe за независност Србије. После инцидента на Чукур-чесми, 16. јуна 1862, избили су и оружани сукоби. Према одлукама конференције амбасадора великих сила у Канлиџи код Цариграда, Турци су срушили тврђаве Ужице и Соко, смањили посаде у осталим гарнизонима, а турско становништво изван тврђава је исељено.

Кнез Михаило је наставио дипломатску акцију за ослобођење преосталих градова. У Цариграду је, 11. априла 1867, од султана Абдула Азиза добио ферман којим му на управу и чување поверава све градове у Србији. Кнез је свечано дочекан у Београду 16. априла. Два дана касније, ферман је јавно прочитан на Калемегдану. Последњи београдски мухафис, Али Риза-паша симболично је кнезу предао кључеве градова, а 24. априла испраћен је у Земун. Са њим су се повукли и последњи турски војници. Као знак суверенитета над Србијом, остала је једино турска застава, која се уз српску вијорила на зидинама.

Р. С. Политика