Као и Персијанаци, Римљани су били познати по прославама рођендана па чак и неких “обичних” грађана али тај обичај није био свеприсутан као што је данас. Рецимо, ако неки богати човек напуни 50 година његова породица и пријатељи би му приредили забаву на којој је служена посебна торта. Ипак, иако су имали развијену производњу свећа од лоја, нису имали праксу стављања истих на торте.

Кинези, такође, имају дугу историју прославе рођендана али служење торте на тај дан је ипак новија појава, усвојена од западног света. Кинези тог дана, традиционално, једу кнедле дуговоечности.

Током средњег века у западном свету ни рођендани, ни рођенданске торте нису били превише распрострањени, у великој мери због католичке догме које су сматрале да прославе рођендана представљају пагански јерес.

Ствари су почеле да се мењају на овом пољу почетком 12. века, када је поново почела да се води тачна евиденција о рођењу деце. Пошто су бебама давали имена светаца како би биле заштићене, људи су почели да славе дан свог свеца (а не свој рођендан).

Хвала немачким пекарима

Што се тиче поновног увођења рођенданске торте на забаве, на томе треба да будемо захвални немачким пекарима из 15. века. Они су тада почели праксу прављења једнослојних колача за рођендане, а посебно за нечији први рођендан.

До краја 18. века, пракса прославе рођендана постала је распрострањена у западном свету а сами немачаки пекари су своје торте толико усавршили (врло сличне овим данашњим) а на њих су почели да постављаљу и свец́е.

Ко је дошао на идеју стављања свећа на торте и зашто није баш јасно али је познато да су већ тада на тоте стављали онолико свећа колико је дете имало година, или пак неку више у нади да ц́е оно имати дуг живот. Тако, претпоставља се да је подстицај за стављање свећа било то што представљаљу "светлост живота." Али, постоје и друге тврдње, више паганског порекла, да су свеће ту да штите децу од злих духова а да се прославе организују како би се заједничким снагама одагнали зли духови од детета.

У сваком случају, чини се да се идеја о стављању свец́е на рођенданске торте брзо проширила ван дечјих рођендана. На пример, 1746. гроф Николај Лудвиг фон Зинзендорф имао толико велику торту колико је било могуће пронаћи велику пећ да је испеку, са онолико свећа колико је имао година а уз то и једну у средини.

Пола века касније 1801. године, принц Август је, како је писао Гете, на свој 52. рођендан имао огромну рођенданску торту са шареним свец́ама. Од тог момента пракса украшавања рођенданских колача раширила се Европом, махом међу тадашњом елитом.

Што се тиче САД, пре свега из верских разлога, прославе рођендане уопште нису постале широко популарне све до почетка 19. века.

Треба напоменути да су вишеслојне, заслађене торте у том периоду представљале прави луксуз који су само богаташи могли да приуште. Обични људи тако све до краја 19. века, нису имали довољно средстава за прославу рођендана, када су састојци за торте били довољно јефтини захваљујуц́и индустријској револуцији.

Дакле, на крају, иако постављање свец́ица на торти и њихове служење на прославама може да деклује као да је безвременска пракса, то је заправо релативно модеран феномен у људској историји.

Анка Милошевић, Н1