Убрзо је издао прву збирку народних песама и "Писменицу" (граматика), а 1818. "Ријечник". Писао је и историјска сведочанства, бавио се етнографијом, организовао истраживања у свим југословенским земљама и водио огромну преписку. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Уређивао је алманах "Даницу" и настојао да Европу упозна са српским народним благом и прошлошћу.
Гигантским радом (његово дело је сабрано у 39 томова), за који би тимовима научника и културних радника биле потребне деценије, стекао је многе присталице, али и противнике. Пријатеље је нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне песме, култура и историја остану познате широм Европе, а угледни Универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором.
Његове реформаторске идеје однеле су одлучујућу превагу 1847, када су изашле "Песме" Бранка Радичевића, доказ да се "Вуковим језиком" могу писати и уметничка дела, а Ђуро Даничић је делом "Рат за српски језик и правопис" доказао да су Вукове језичке поставке оправдане. Цела епоха - развијени српски романтизам - била је под његовим утицајем.
Његови посмртни остаци пренесени су 1897. из Беча у отаџбину и, уз Доситеја Обрадовића, почивају испред Саборне цркве у Београду.
ВУКОВА ЗАДУЖБИНА