Анђелија Лазаревић, сликарка и књижевница. Милош Црњански ју је готово силом натерао да штампа своје стихове и прозу
Припадала је групи младих и образованих жена, које су писањем и деловањем обогатиле српску културу у првој половини 19. века. Данас је, међутим, као и многе хероине тог кова и доба - готово заборављена. Није то смело да се догоди Анђелији Лазаревић...
- Но, то су све наша посла, као народ смо склони забораву и много тога нисмо свесни - каже др Зорица Хаџић, са новосадског Филозофског факултета, која се истраживачким радом потрудила да дело ове књижевнице и сликарке помери са маргине интересовања критичара уметности.
Анђелија је рођена 1885. године у Београду, као ћерка угледног лекара и књижевника Лазе Лазаревића и Полексије, женског потомка политичара Николе Христића. Имала је тек неколико година када је постало очигледно да је од оца наследила дар за писање и нежно здравље. Била је веома даровита и врло несрећна млада жена.
- Њен живот је, углавном, био саткан од патњи. Детињство и младост провела је отимајући се од туберкулозе, а на крају је упала у посед друге, много страшније болести. Поживела је једва четрдесет година и успела да иза себе остави пажње вредно књижевно и сликарско дело. Стварала је отимајући од смрти - каже саговорница "Живота плус".
Пронашла се у сликарству и за тај "занат" почела да се школује. Болест ју је, међутим, често одвраћала од клупе, тако да је углавном учила од куће, долазећи само да полаже испите. Сликарску школу Ристе и Бете Вукановић је положила са одличним успехом, а паралелно је похађала часове из књижевности, учила француски, немачки, енглески, руски и италијански језик. После положене мале матуре, постала је учитељица сликања у београдској Првој женској гимназији. Желела је да се усавршава у Минхену и таман кад јој се жеља испунила, па се из Немачке вратила се у Србију, почео је Први светски рат.
- Прву годину Великог рата провела је у Прокупљу са мајком. Ту је једно време радила као болничарка. Познато је да је Анђелија Лазаревић јунакиња приповетке Данице Марковић и да је током рата, са сликарком Наталијом Цветковић, шарала ћупове, катрањаче, у боје пиротских ћилимова. Сликала је народне мотиве на керамици. Идеја је била њена, јер нечим је морала да прехрани породицу. Ћупови су стајали у излогу Цвијановићеве књижаре и савременици су писали да су изазвали велико интересовање, а после су тај рад многи копирали. Милош Црњански је о томе писао, као о малој ренесанси, у дивном и заборављеном тексту - открива нам Зорица.
Рат је појачао њену љубав према сликарству, али и болест. Из Париза се 1920. године вратила тешко болесна. Од тада је мењала само места у којима се лечила, боравила у Бечу, Словенији, а онда на Хвару и у Сплиту, где је радила као средњошколска професорка. Али, упркос тешким данима, у њој све време живи књижевница.
- Није дочекала да види своју прву књигу, јер се појавила постхумно, у години њене смрти. Са престижним плавим корицама Српске књижевне задруге и предговором Павла Поповића. После те књиге, у којој су штампана "Лутања" и "Паланка у планини", она и њен рад пали су у заборав. Црњански је 1929. у својим сећањима на послератну књижевност имао потребу да подсети на Анђелију Лазаревић. Била је већ тада заборављена, а нису прошле ни три године од смрти - наводи саговорница.
Пријатељи су је једва наговорили да штампа своје радове. Ту је вишеструко значајна улога Црњанског. Прочитавши њене радове у рукопису, он ју је готово силом натерао да штампа своје стихове и прозу. Књижевница и сликарка, Милица Јанковић, једва је наговорила да однесе Јовану Скерлићу на читање прозно дело "Лутања", у којима је приказала живот младих београдских сликара.
- И поред Скерлићевог охрабрења и подстицаја, њена "Лутања" нису била штампана у Српском књижевном гласнику. Осујетила их је рана Скерлићева смрт и Први светски рат. У послератном периоду, за њу је можда била пресудна улога заборављене, несвакидашње и енергичне Смиље Ђаковић, њене пријатељице и власнице часописа "Мисао" - наводи наша саговорница.
Анђелија је, не заборавимо, носила и бреме великог имена. Била је ћерка књижевника.
- Извесно је да јој је при уласку у књижевност та чињеница свакако била отежавајућа, јер би се, чак и нехотице, наметало поређење са очевим делом. Имала је пет година када га је изгубила, па се не може говорити о директном утицају на њен књижевни рад. Важно је споменути да је Анђелија у свом делу отишла корак даље. Јунак њене прозе, на пример, спреман је да се супротстави мајци и сестри са жељом да оствари личну срећу - објашњава Зорица.
Крхко здравље јој није допустило да искаже све своје таленте. Умрла је 1926. године у санаторијуму Врачар, сахрањена на Новом гробљу, у породичној гробници. У некролозима Анђелији Лазаревић, истиче се њена даровитост, скромност и духовитост, која је није напуштала ни у најтежим часовима.
РУКОПИСИ УНИШТЕНИ У БОМБАРДОВАЊУ БЕОГРАДА
Како се о лику и делу ове Српкиње мало знало, Хаџићева је покушала да бар спасе фрагменте њеног животописа од заборава. - У томе су ми помогли и потомци Лазаревића и Христића, господа Милорад Лазаревић и Витомир Христић, професор Гојко Тешић и Миодраг Јовановић, као и господин Станиша Војиновић. Нажалост, рукописи Анђелије Лазаревић страдали су приликом бомбардовања Београда 6. априла 1941. Желим да верујем да нису уништена сва њена писма и да ће се она, однекуд, појавити - нада се Зорица.
Татјана Лош, Новости
Ауторска права Радио Оаза 2026